уторак, 23. фебруар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Пјеснички кошмари

Alberto Giacometti – L’Homme qui marche 1
Пјеснички кошмари

одакле да кренем
у свијет
у ту пјесму

иза мене
и испред мене
гроб до гроба

а на длану
лица и погледи
ћуте

као да се ништа
промијенило
није

у бити
ја сам још увијек
на почетку

из ноћи у ноћ
градим и
разграђујем снове

ишчекујем годоа
а свако чекање је
мучно

Мирослав Б. Душанић

5 коментара:

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Pesma po mojoj meri. A na ovu temu, reći ću ti samo jedno: i čekanje je život. Pozdravljam te.

Savko Pećić Pesa је рекао...

Ах чекати Годоа, колико се исплати. Боље је окренути се напријед, па шта буде, буде.

Посебно ме одушевљавају ове твоје сажете кратке пјесме, са неколико једностваних ријечи,а много кажу.

http://www.facebook.com/group.php?gid=344771226310&ref=ts

Rachel је рекао...

für meinen Paps

dir
wieder zugehört

bis zum rand
der vernichtung

manchmal noch
fährst du hoch
aus deinem schlaf

schweißnasse angst

den blick
aufs nebengebäude gerichtet
das allein noch stand

die leiter
bleibt ewig angelehnt
am fenster
der flucht

@Rachel


Ja, solche Träume kenne ich von meinem Paps...Miro, es sind schreckliche....

dir einen feinen Tag

herzlich, Rachel

Александар Марић је рекао...

Разграђивање снова и њихова поновна синтеза, зар то није посао песника?
А сваки посао је мучан, али није сваки спасоносан!

Миррослав Б Душанић је рекао...

сажет и прецизан рез
хвала Вам!