Mилан Ракић: Чежња

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,

У светлости скромној кандила и свећа,

У чистоти душе моје, некад јадне,

Читаву бујицу пролетњег цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје

Срце, сумрак створен да се дуго сања.

На окнима светлим забљештаће боје

У тај свежи тренут првога сазнања ...

Све ће бити лепше, све драже и више,

Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,

Дуго мртво поље на коме мирише

Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами ...

- Пролић се тада, као бујне кише,

Стидљиви шапати у блаженој тами,

И речи из којих пролеће мирише ...

Mилан Ракић