петак, 30. септембар 2011.

Дејан Бабић: Четири пјесме


Блискости

лако мирише ноћ:
вјечитост која се одлучила за мјесечево срце.

поноћни мирис наги у полутами
и загледана, загледана душа пјесме
затрепере
птичији одласци из прашине.

мислим
о преношењу ћутње са кољена на кољено

сјенка зграде
заклонила је посљедње тренутке-
једног мирног
тренутка


Улице птица

ноћ?
материца сјенки.
бескрајно мокра новембарска улица-
призор што се непрекидно преображава
у самог себе

небо је кап кише
небо је кап кише.
лахор,
дах у мислима високих крошњи

град вјероватно
све до свитања
неће примијетити своју тишину



У стаклу

не варам се
очи су ми понешто нарасле
од мирног посматрања.

напољу:
мале градске птице
миришу земљу,
разбацују безбојне гранчице,
улијећу, враћају се...
вријеме
се успиње и пада
и лебди
и упија.


Ноћно

кишна јунска ноћ.
блага магла додирује
улично свјетло

негдје
сигурно постоји сан
сан о тишини
неизговорив,
коштан
и стар.

1 коментар:

ANTONIO CAMPILLO је рекао...

Miroslav, estos cuatro poemas de Дејан Бабић son espléndidos.
La gota de lluvia semejante a un vidrio transparente en una noche...
Las alegorías de Дејан Бабић son tan reales, tan imaginadas, que nos trasladan por un mundo de realidad y fantasía a la vez.

Un fuerte abrazo, amigo Miroslav.