уторак, 27. септембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Док сам ја био ту

Док сам ја био ту

Она је стражарила тихо као сјенка
Пред мојим вратима
Брижно погнута.

Она је била бедем
Самац
У зрцалу мјесеца.

Расуте звијезде је упорно збрајала
И у њедра свјетлост и топлоту
Пластила.

И нага се свјежим копривама
Подавала
Исконски ритуално.

Цијеђ од чемерике справљала
На свој древни начин
И испијала да не би заспала.

И све је радила с ватреном
Жестином
Само да бих ја мировао.

Негдје пред зору је расплела косу
И тихо јецала
Тужбалицу.

Из даљине и сасвим близу
Дивљали су бубњеви и
И плакала дјеца.

Стварно предуго
Али
Шта сам ја ту мог'о?

Мирослав Б. Душанић
(Мај 2008./Септембар 2011.)

1 коментар:

ANTONIO CAMPILLO је рекао...

Amigo Miroslav, los gemidos de un niño antes del amanecer debe ser tan desgarrador como fatal para su personalidad.
Es un sentido poema de magia y aprendizaje a vivir.

Un fuerte abrazo, amigo Miroslav.