 |
| Арсе́ний Алекса́ндрович Тарко́вский |
1
Предосећањима не верујем и знамења
Се не бојим. Иако отров вреба
Ја не бежим. На свету смрти нема.
Сви су бесмртни. Све је вечно. Не треба
Бојати се смрти ни са седамнаест година
Ни са седамдесет. Постоји само сан и јава.
Ни мрака, ни смрти нема на том свету.
Сви смо већ на морској обали, а ја сам ту,
Један од пробраних, који одабира мреже,
Када бесмртност дође у јату.
2
Живети у кући – а кућа не стара.
Призивам било који период.
Улазим у њега и кућу стварам.
Ето, зашто је са мном ваш пород
И жене ваше за истим столом.
И сто је исти и за прадеда и за унука.
Будућност се завршава сада
А ако ми се усправи рука
Свих пет зрака остаће у вама.
Сваки дан прошлог, као подград,
Кључњачама сам осигурао.
Измерио сам време земљомером
И кроз њега сам, као кроз Урал, прошао.
3
По узрасту век сам себи одабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом:
Коров се димио, попац је зујао
И брком вукао потковицу и прорицао.
И смрћу ме плашио, као монах:
Ја сам и сада у долазећем времену
И као дечак приподижем се у стремену.
Мени је довољно моје бесмртности
Да би ми крв текла из века у век.
Лаки мир и умерену топлинуљ
Животом бих платио својевољно
Када би животна летећа игла
Мене, као конац, по свету водила.
Арсениј Тарковски
/Пријевод: Ибрахим Хаџић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар