 |
Месец на плоту био спустио котву
Нестао приликом згодном
И ту је у питомом крају свој на своме
Село раскаљано, у белу оденуто лепоту
Утонуло ниско на тлу родном
Сељак распреже кола, киша и суснежица
А уста у зобници, само врска зоб
И брига покрива старо ћебе
Уз светлост фењера, и кораци
Ужурбано иза врата, начуљене уши
Махање репом одреди смер
Корака и бат потковица
Док сумрак се смеши и греје лице
Дневних пребирања по смеру шаши
Тишина ће доћи уз танка превирања
У кући, зидови укућани
И сви горки осмеси су наши
Милан Ђокић
 |
Нема коментара:
Постави коментар