уторак, 31. март 2015.

Мирослав Б. Душанић: Туђи живот


Туђи живот

загледам стрпљиво као травар
убијеђен да је све могуће
са рецептима из прошлости
и мој отац је вјеровао у траве
лијечио је ватру у грудима
разблаживао стомачну киселину
истискивао камен из бубрега
комбиновао одређене бројеве
седам је тако број посебне улоге
двадесет и један је судбоносан
двадесет и три магичан
у стању да одагна све невоље

посматрам цвијет плавог енцијана
мушку и женску боквицу маслачак
хајдучку траву милодух и коприву
посматрам све те биљке око мене
познатих и мање познатих имена
неспособан да се отргнем утиску
да је вријеме чудна одредница
да је оно измишљено и не постоји
да ја само умишљам да сам свој
а у ствари живим нечији туђи живот

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: МОЈ ГОСТ ВЛАДИМИР БУРИЧ


МОЈ ГОСТ ВЛАДИМИР БУРИЧ

Оно што ми је било стварно,
да за мојим столом
седи и мудро беседи,
да у мојој кући
чека да киша престане,
да у мом присуству
размишља о одласку у вечну Русију,
да је мој гост Владимир  Бурич,
сада ми делује невероватно.
Док сам, сав устрептао, говорио
о бољој будућности,
он ме је смирено слушао,
препознавајући осећање,
пут који је прошао,
али њега је занимала вечност,
како да се врати у Русију
Моја поезија постаје сећање.

Власта Младеновић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Прије него што одлучиш (фрагменти)


* * *

Не реци да жудиш за атмосфером
Давно прошлих времена
Да желиш да избјегнеш једноличност
Свакодневице и запалиш нове ватре

Само не реци да идеш за Орфејом
И слиједиш његов траг...

Тајна је то коју Бог брижљиво скрива
Ни свједоци нису више на овој земљи
Отишли су пут неба неповратно
Бог им је подарио заслужено обиље
И смјестио их у оазу мира
Сви путеви до њих воде кроз пустињу
Са све четири стране ужарени пијесак
Чак и они који су били на правом трагу
Платили су главом своју заблуду
Ако нису завршили у мрачном бунилу
Страдали су у великим мукама…



* * *

Познавао сам пјесника који није имао храбрости
Да се одупре било којем притиску
Све мање је пјесме писао – А није да није умио
Од силног страховања и болног ишчекивања
Са које стране пријети опасност
Која може да отвори нове или раскрвари старе ране
Сав се у ухо претворио и само је ослушкивао
Спавао је недовољно и немирно
Чак је и тихо дисао – Тише него што је било потребно



* * *

Како да кажем младом пјеснику
Не занимају ме више перфектне риме
Бритке Борхесове анализе
Ни спретно срочене мисаоне цјелине
Да ми то уопште данас нема вриједност
И да бих све метафоре и језичке чаролије
Замијенио за двије-три искрене
Мајчине ријечи: Добро ми дошао сине

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радослав Вучковић: Родна кућа


Родна кућа

Мру од чичка и од глога
Степениште и авлија;
Разљућена до зла бога,
Испод прага сикће змија.

Рђом ломна, пуца брава,
Уздах мами са усана.
По собама љута трава,
Трска сева са тавана.

Из дувара цвета зова
Сок капље из мутног ока.
На прозору дрема сова,
Пустош чува од урока.

Клонулој у време ново,
Старој кући звона звоне,
Посмртно јој држи слово,
Рањен светац са иконе.

Радослав Вучковић
/Објављено у Радиша Драгићевић: Кућа у српској поезији; Библиотека НАСЛЕЂА, књ. 14, Београд 2010./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 30. март 2015.

Саша Скалушевић Скала: МИТОВИ И СЕНКЕ


УВЕК ИЗНОВА

Док седимо за овом раскошном трпезом
Изнад нас Дамоклов мач виси

Домаћин нас тера да се рукујемо
Проверавајући држимо ли бодеж

Након обилне вечере са специјалитетима
И посластицама la Аlexander Borgies

Коју нисмо пробали
Нуде нам још топлу Прокурстову постељу

Изјутра када се увере
Да смо даље живи и здрави

Већ уморни од нас
Бацају нас гладним лавовима и другим зверима
Увек изнова


И САДА

Као да чујем Романова
Како пред својом укоченом
И понизном свитом
Простачки гласно псује
Псето је завршило псећом смрћу

Не знајући за своје будуће
Пасје гробље


АРТТЕРОРИСТА

                Верујем у коб, а не у принципе.
                                            Емил Сиоран


Нема Урлика La Americe Влати Траве
Нема гласноговорника покајника
Гинзберга Морисона Витмена

Постоје уједи лажне наде прскана вутра
Чиста кемија јебена пластика
Која ти се лепи за мозак
Једе ти срце и муда
Узима разапету душу
Заведену пепсијем ред булом кока-колом

Касно је да одустанем
Дигнем руке од свега
Превише сам дуго у рову
Да бих се сад повлачио

Саша Скалушевић Скала

ISBN: 978-86-84387-33-4
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ИСТИНА


Истина

Творац нам поклонио ријеч
Ми направили хаос
И исписали томове књига

Сад се споримо око истине

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Владимир Бурич: Кад будем стар као земља

"Градина", Ниш, 1988.
* * *

Свет чине
послератни људи
послератне ствари

нашао сам међу писмима
парче предратног сапуна
нисам знао шта да чиним
да се умивам
да плачем

Предратно доба
потонула Атлантида

И ми
чудом спашени


* * *

Срео сам тако
на каменом тргу
метлу
рођаку нашег стога сена

Љубим јој жуту чеону гриву
удишем њен воњ

То сам ја
ја
праунук
затрпаног бунара



* * *

Интересантно
шта ли сам ја радио
за то време док си ти порасла

шта сам радио

изгледа да сам ишао за хлеб
не
слагао сам камен на камен
можда сам се пео степеништем
стајао
облачио се
био пред огледалом
враћао кусур
пропуштао саобраћајна возила
ручавао
хранио маму
осам година сам хранио маму

ишао сам по хлеб

како је то чудно
тако смо близу
а никако не можеш да ме сустигнеш
нити ја могу да те сачекам
ја сам способан једино да јурим
ти си прекрасна
али шта с тобом да чиним
с тобом се не може оплакивати прошлост
нити с надом гледати у будућност
која је
све
краћа

Машемо једно другом рукама
као перајима
у акваријумима
трамваја који се разилазе



Ноћ

Лежим на леђима
и гледам у плафон
са ушима пуним суза 


Владимир Бурич
/Пријевод са руског: Михаило Игњатовић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 29. март 2015.

Тадеуш Ружевич: КО ЈЕ ПЕСНИК

* 09. октобар 1921  † 24. април 2014

КО ЈЕ ПЕСНИК

песник је онај који песме пише
и онај који песме не пише

песник је онај који кида окове
и онај који окове на себе намеће

песник је онај који верује
и онај који не може да поверује

песник је онај који је лагао
и онај кога су слагали

песник је онај који је јео из руке
и онај који је одсецао руке

песник је онај који одлази
и онај који не може да оде

Тадеуш Ружевич



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Марија Чудина: Пустиња (фрагмент)


18.

Погледах уназад и видјех, ништа ме
не пријечи да се вратим; ни море, ни шума
не стајаху на мојем путу — не имах кроз
нешто проћи. Вратити се могао нисам,

ни тада, ни касније, када на повратак
више и не помишљах — сав се предадох коби,
из свемира гледаху на мене очи
светаца још живих. Али обратити се ипак

нисам могао посљедњем зраку свјетла
што се плазио иза мене, змији жутој слично,
скривајући се увијек у недостижној тмини.
Ходах даље, као да ме нетко чека сред

Пустиње, И руком бих махнуо кроз зрак.
Охрабривао сам се тако, хтио сам бити
миран, осјећао нисам ни хладноћу, ни жар —
а што све не бих дао сада да оћутјети могу

животиња удаљених топли дах.

Марија Чудина


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Кито Лоренц: А шта је пећ


А шта је пећ

Коју сам јој поклонио
јер је две године
нисам више користио
онда сам је подложио
крај пећи сам јој рекао
две године је
већ нисам ложио
и сасвим сам заборавио
како се она ложи
а она је рекла видиш
није потребно прво
умрети да би се заборавило
а ја сам рекао знаш
најбоље је онда
и остати у животу.

Кито Лоренц


Моја Лидија
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 28. март 2015.

Шандор Мараи: ДНЕВНИК 1955 (фрагменти)

* 11. април 1900 † 21. фебруар 1989
* * *

   Новине пишу да је у тренутку Ајнштајнове смрти у соби била само болничарка Американка која није разумела „немачке речи које је самртник мрмљао”. Тако су „последње речи” великог физичара изгубљене за човечанство. Можда је само тражио воде... али је чудно да је овај велики јеврејски дух, кога су Немци смртно увредили, своје последње речи мрмљао на немачком.

* * *

   На ручку В., виолиниста, Мађар. Обилази свет с гудачким квартетом. Живи у Базелу. Док разговарамо, у свести ми одзвања Бабичев стих: „О, што музичар постао нисам...” Безнадежност писаца без домовине малих нација можда је најгора врста међу свим емигрантским безнађима.

* * *

   Као да се мрда, покреће нешто: и у свету, и у мом животу.

* * *

   Ове године собног притвора овде у Америци су подношљиве, али њихову безбојно-безмирисну пустош ипак тешко подносим, јер имам педесет пет година, јер више немам много времена, јер већ сваку годину треба да испуним тако да не пропустим ништа од боја, мириса и ускуса света... а то би пре било могуће свуда него овде, у Америци.

* * *

   Гоја у Метрополитену. Бесни цртежи глувог геније о суровости и глупости. Није опростио своме добу... то је велика снага. Овај бес сачувао је и после осамдесете за живот и за стварање.

* * *

   Гибон. Одлично поглавље када показује колико су Јевреји били неспособни да примају – увек су само искључивали, одбијали свакога. Сви су били нечисти, недостојни да би се нашли међу Јеврејима – није било јеврејских прозелита. Христос је покушао да отвори капију између Јевреја и света, живу религију створити од националистичке секте која је заштитник расе, позвати и примити све, Грке, робове... Јевреји су га одмах убили.

* * *

   Неко ми из Будима у писму шаље неколико пупољака: убрани су са кестенова који су пропупили у Мико улици. Пажња је драга, али више нисам сентименталан. У сваком случају додирујем пупољке кестена и док пипкам сасушено растиње осећам ону стварност која је снажнија од сваке успомене: ово је све што је остало од стварности Мико улице.



* * *

   На обали Хадсона, на клупи, где за време шетње попушим цигарету, један сиротињски одевени, стари човек ме неочекивано ослови и каже да га „боли желудац, има чир и да је живео у лошем браку”. Затим ме поздрави и без речи продужи.

* * *

   Лектира: Гибон, прва прогањања хришћана.

* * *

   Ови наказни, иманентни облици верског рата у којем живимо неће се разрешити ни за живота поколења. Али има наде да азијски социјализам самог себе доживи стерилним, беспомоћним.

* * *

   А Американци, који озбиљно верују да технологија уме да одговори на питање јединке и заједнице: ускоро ће се пробудити у глувој и укоченој самоћи. Само човеколики, живи живот уме да одговори... Можда лепота.

* * *

   Треба да живим у поднебљу где има вина и нема антисемитизма. Такво подручје у Европи је западна обала Средоземља: ту рађа вино и нема Јевреја.

* * *

   Немци, тај истрајни, дивљи, снажни народ неће трпети да му Руси заувек откину трећину територије и становништва. Сада ће у рукама Западних Немаца већ бити оружје и убудуће ако се у Источној Немачкој нешто догоди, овај велики магнет, Западна Немачка, привући ће себи откинуте делове. Руси то могу спречити само по цену трећег светског рата... а то је превелика цена. Две Немачке ће се дакле ујединити једног дана, а то ће повући за собом целокупну ситуацију иза гвоздене завесе. На то се може рачунати, али прогнозирати време веома је тешко.

* * *

   У свим временима велика је опасност фанатик, после тога корумпиран човек који је добио улогу у јавном животу. Наше време је изродило мазгу опаснију од свега тога: корумпираног фанатика.

Шандор Мараи
/Пријевод: Сава Бабић/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Јадање


Јадање

пожелим да се расточим
као ријеч на саставне слогове
да се разлијем као мастило
кад исписује дивне стихове

пожелим да напустим овај пакао
и ослободим срце лутања
да радосно вриснем као пјесма
послије принудног ћутања

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милован Данојлић: Чему поезија?


Чему поезија?

   Овакво питање се поставља или из крајњег очајања, или из безбрижне плиткоумности. Песничко мишљење и изражавање активно учествује у подизању моралног здравља народа и у јачању његовог језика, у заснивању и прочишћавању његове осећајности, као и историјске самосвести. Тешко је и замислити наш колективни сензибилитет без Народног Певача, Вука, Његоша, Андрића и Црњанског, да поменем само њих. У најдубљем мраку робовања гуслар је подсећао слушаоце ко су били и шта би поново могли бити. Песма је одиграла незаобилазну улогу у борби за голи опстанак; Змајево „Њојзи хвала“ долази из душе целог народа. Све уметности дају допринос осмишљавању живота, његовом самопревазилажењу, али нас уметност речи, и песма као њен сублимни облик, додирује у најосетљивији живац, преносећи знања и искуства која су у нас усађена са језиком, разоткривајући оно што је запретано дубоко у нама.
   Песник је копач који преко руку претури брда рудаче да би, ако му се посрећи, извукао покоје зрно злата. И док трговци и банкари племените метале похрањују у добро чуваним трезорима, песник их бесплатно нуди родној језичкој заједници, даје их живима, као и онима који ће се тек родити.
   Много их је који се баве рударењем и испирањем златоносног песка, и свакоме се Муза, бар у једном тренутку, благонаклоно осмехне, да га награди за самопрегорни труд. Гете није потцењивао ни један допринос уметности певања. Постоје велики песници маргиналних средина: сеоских, варошких, школских, кафанских, или затворених професионалних кругова. Они и тамо, далеко од очију широке јавности, обављају свету дужност: укључују песму у живу свакидашњицу. Обични Французи, данас, имају обичај да сваком бољем шансонијеру доделе титулу великог песника, у чему не греше, бар не превише. Од шансоњера добијају оно што им је потребно, што могу да приме, што је довољан разлог да их сматрају великима. Ниво на којем се утољава ова духовна потреба не мора, по објективним естетским мерилима, бити нарочито висок да би, субјективно, задовољавао очекивања слушаоца. Улога песме је обнављање и јачање виталне енергије, усмеравање и употпуњавање емотивног живота. Притом је неважно да ли је песма настала у очајању или у радости; главно је да буде јака, дејствена, да преузме и предочи оно што сами доживљавамо, да нас ослободи нерецивог и тешко домисливог.
   Чињеница да висока поезија нема много читалаца није, по себи, забрињавајућа, под условом да широке масе своју потребу за песмом задовољавају на неком споредном терену, на „нижем“ нивоу. Слаб одјек штампаних збирки својеврстан је показатељ њихове драгоцености. Као и свака есенција, и поезија се најлакше прима у разблаженом стању. Кафанска попевка „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа“ поручује оно што смо већ чули у познатом Ронсаровом сонету, што су варирали Бодлер, Јејтс и Кено, али је израз разголићенији и простоумнији.

Милован Данојлић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бела Хамваш: Пут предака и пут богова

ISBN: 978-86-6099-002-2
Неугодна општа питања

    12.
 

   Писање је изгубило свој независни значај, а изгубило је своју слободу, и тако је морало да изгуби уметничку веродостојност и духовну поузданост. Писање се у пуној својој целини преобразило у пропаганду, и срозало се у службу владајућих инстиката. Идеје више не може да рађа, само може да служи. Најтежа последица ове ситуације јесте што је геније приморан да оде у опозицију. Геније није човек. Сасвим је изузетно да својом појавом одликује само једно једино биће. Геније је, ако вам се више свиђа, дух Истине, или анђео Величине, или савест. Како год га назвали, увек је он геније. Може се препознати по томе што му се не може погледати у очи. Знам да је овде по томе што ми срце јаче закуца. Он је Истина, Величина, Знање, Светлост. Каткада гане мало људи, каткада много. Али оне које гане, загонетно су монолитни у истини, знању и величини. Каткада се објављује у целим народима. Ретко. Каткада у уметности. Другом приликом у државницима, или мислиоцима, или апостолима.
   Геније увек говори и чини нешто велико, и увек истину, и увек директно, и увек недвосмислено. Геније се не бави микроскопијом, и не прича о јагањцима, и не пише уводнике ни историје књижевности, и не држи говоре. Геније не пропагира застареле идеје, него доноси нове. 
  Геније је данас присиљен да буде опозиција. Допуштено писање је импродуктивно, и због тога се може одржати само вештачком потпором. То и не треба објашњавати. Оно што је равнодушно, досадно и неплодно, то не може да преживи сопственом снагом. Геније је истовремено под цензуром. Он је у негативној ситуацији. Мора да буде побуњеник. Принуђен је да буде противречан. Не може да критикује озбиљно и мирно, слободно и под сунчевом светлошћу. Књижевност је критика живота. Али позитивна критика. Када геније доспе у опозицују, ова критика постаје негативна. Из ове критике не може настати идеја ни велика мисао. Ова критика не покреће срца нн народе. Негативна критика само буни секте, незадовољнике, бунџије и тајне револуционаре, не подстиче на велика дела, него на диверзије, и не на отворене поступке, него на загушљиве завере, не на колективни напор, него на глупе појединачне лудорије. Положај генија у опозицији није слава, него улога; а његова награда није победа идеје, него скандал.
   А сада се може поставити најнепријатније питање: где је proton pseudos? Ко је први лагао? 0 томе ни за тренутак није могло бити сумње да за оно што данас постоји одговоран је, истина, данашњи човек, али ништа не може да учини. Одговоран је због тога што је свако одговоран за живот који живи. Поред осталога то већ тако захтева и поштење. Чињеница је пак да данашњу ситуацију нисмо ми створили, него смо је наследили од предака. Од очева сам чуо: човек има два пута, пут предака и пут богова. Пут којим данас ходимо није пут богова. На путу богова нема обавезне издаје, деструкције заодевене у конструкцију, вука који изиграва јагње; на овоме путу нема написаних нечитаних историја књижевности о нечитаним ауторима, ни уводника, нити говора; овде нема разлике између стварних и видљивих збивања; овде геније није принуђен да иде у опозицију, и не треба да постане побуњеник, револуционар и јунак скандала. На путу богова људи су у егзистенцијалној вези са стварношћу, писање је на овом путу позитивна критика живота, из ове критике извиру идеје и ове идеје воде људе путем богова.
   Преци су напустили пут богова. Где је proton pseudos? Ко је лагао први? За протеклих педесет или стотину, или сто педесет година неко је лагао и нас је скренуо с пута богова. Ко је то био? Где се збила прва лаж? Како се збило скретање? Да ли забуна? Намерна превара? Када се збила?
   Поштуј претке, каже Хиероклес, питагорејац. Али шта да чиниш ако су ови преци постали недостојни себе? Ако божији закон ово наређује, а преци пак оно наређују, покори се ономе што је боље, буди непокоран прецима, одреци их се, и не прихватај ништа друго до божији закон. У изузетно тешким временима човек мора да бира између пута предака и пута богова. И тада никада не може бити недоумице који је пут исправан. Ако треба, буди непокоран, било колико да то чиниш тешка срца, о Арџуна, јер су богови на твојој страни. Пођи, Арџуна, покажи им пут богова!

Бела Хамваш
/Пријевод: Сава Бабић/

Мирослав Б. Душанић

Ранка Куић: Антологија келтске поезије: ПОД БЕЛИМ НЕБОМ ЦРВЕН ЗМАЈ

* 15. јун 1925 † 01. мај 2003
Болник из Абер Куага
(9. век)

Да на брегу седим и одозго гледим,
Више жеље немам:
Пуст ми дом, а ја се - на пут кратак спремам.

Свеж је поветарац, бело стадо дрема,
Лепе боје лета
Сву природу красе; за ме лека нема.

Отежале ноге, не могу да макнем,
Руке ослабише;
Кукавица кука, да не може више.

Кукавица гласно у цик зоре кука;
Да гладујем немо,
Да не пружам руку, мања ми је брука.

У Абер Куагу кукавица кука
На гранама цветним;
Нек' и даље кука својим гласом сетним.

У Абер Куагу кукавица кука;
Где је бехар-грање;
Тешко болесноме што слуша кукање.

У Абер Куагу кукавица кука:
Чемерна ми душа;
Никад више неће уво да је слуша!

Из бршљана чујем како мени кука;
Сав сам у ритама;
Чежња за мојима моје срце слама.

Глас птичице стиже с олисталих грана
Храста обасјана.
Присећам се својих љубљених драгана.

Нарикачо стална, луталице тужна,
Кријеш жудњу благу;
Хитра као кобац кукаш у Куагу.

Глас Српски, Бања Лука 2002.

петак, 27. март 2015.

Тони Пердић: Панонска одисеја


панонска одисеја

у потрази за балом и кошуљом плавом
са златном манжетном на левом рукаву,
и баштом цветном, дођем, тако, до равнице.

до конобе „на крају света“
где сам једног лета, са седефног хаљетка
скидао од бермета флеке и тонуо у њене  очи,
као на дно реке понорнице.

ту се пропињах, вртоглавим  каруселом,
у сусрет облаку белом,
и намери да  табанима  такнем
бљештаве крљушти уображене сирене
у мимикрији стратусног паперја.

ја опет бдим, у жамору тог вашаришта,
бележим неке стихове лаке
штавише, не бележим ништа - само зурим у облаке.

у потрази за балом и кошуљом плавом,
са златном манжетном на левом рукаву,
и баштом цветном, дођем, тако, до равнице:

творим светионик, у славу несталог мора,
смешљив и уморан,
привиђам песму,
превиђам хриди,
и са руба части - једва је видим.

Тони Пердић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Александар Лукић: Размишљање о Орфеју и Сотони данас (завршни фрагмент)


Размишљање о Орфеју и Сотони данас (завршни фрагмент)

    Народ или човек који верује у силу зла, који улази у ортаклук са злом, ближе је проклетству него благослову, ближе је смрти него самом животу. Не треба подцењивати мали број оних који су се научили стиду и поштењу, иако су они капи воде у океану рода злог и прељуботворног. Тој множини се и Христ обраћао скоро пре две хиљаде година, као отровним осицама, као лицемерима, као слепим вођама, као будала слепим, као змијама и породу аспидином. Милован Данојлић, проклињући историју као „морију“, руга се онима који нису ништа научили, као ни људи који су живели у временима када је Христос по земљи ходио и чинио чудеса. Где је једно насиље, ту су одмах многа насиља. Тиранисати, светити се, пљачкати, уништавати, уживати у злочину, силовати, палити и жарити, маргинализовати, омаловажавати, мрзети, ућуткивати, убијати, варати, лажно оптуживати, уходити, уцењивати, рекетирати, подмићивати, заводити – списак би могао бити и дужи! – песник усред пакла, ипак, треба да се окрене оној нашој пословици: ближа је кошуља од хаљине. Песнику остаје да понови молитву: „Чини добро прво својој браћи по вери, па својим рођацима, па суседима, па онда даљњим и по вери и по крви, даљним и даљним до најудаљенијих крајева земље. Да не будемо као неки такозвани интернационалисти, који су спремни да чине добро онима најудаљенијима, а да своју најближу браћу, по крви и вери, оставе да беспомоћно гину и умиру.“

Александар Лукић
/Између митарења чудовишта и уметности будућности, Едиција БРАНИЧЕВО; Пожаревац 2010./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 26. март 2015.

Мирослав Б. Душанић: Шафрани


Шафрани

Драга Веселинка

Господ је велик и он нам се указује
Ако му и не видимо лице
Оставља нам знаке
Добре или лоше
С наше тачке гледишта
Али за Њега
Подјела не значи ништа
Сви су знаци подједнако важни
Сврха им је да нас подсјете
Пробуде
Опомену…

Мозак је безскруполозни трговац
Склон прорачуну
И вјеран закону профита
Час би овако
Час би онако
Увијек тражи исплативо
Можда би..
Можда не би....
О да ли би...

У тим калкулацијама често шаље
Противрјечне сигнале
Који нас заведу или потпуно сломе

Зато треба отворити очи
Отворити уши
Отворити срце и душу
И потражити знаке Господа
Тражити их толико дуго док их не откријемо
Или нам се сами не укажу

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић