понедељак, 31. август 2015.

Михаил Гаспаров: ДИОГЕН У БУРЕТУ (фрагмент)

* 13. април 1935  † 07. новембар 2005
ДИОГЕН У БУРЕТУ (фрагмент)

    Он је доживео доба Александра Македонског. Када је Александар био у Коринту, дошао је да види Диогена. Он је лежао и грејао се на сунцу. „Ја сам Александар, цар Македоније а ускоро и целог света“ – казао је Александар. – „Шта да учиним за тебе?“ – „Склони се устрану и не заклањај ми сунце“ – одговорио је Диоген. Александар је отишао и казао пријатељима: „Да нисам Александар, желео бих да будем Диоген.“
      Диоген је, тобоже, умро оног истог дана кад и Александар у далеком Вавилону. Пошто је осетио да му се ближи крај, довукао се до градске пустаре, легао на ивицу прокопа и рекао стражару: „Када видиш да не дишем, гурни ме у прокоп, нека се браћа пси почасте.“ Али Коринћани су од стражара одузели Диогеново тело, сахранили га уз почаст, над гробом су поставили стуб, а на стубу – мермерног пса.

Михаил Гаспаров
/Пријевод с руског: Радмила Мечанин/

Жан-Леон Жером (Jean-Léon Gérôme): Диоген

недеља, 30. август 2015.

Мирослав Б. Душанић: У сусрет потомцима


У сусрет потомцима
(фрагменти о лутању)
 

Треба свједочити о постојању
Борхес је то знао Црњански и Андрић
и у рату и у миру ...
у новинарским записима у исказима
свједока и тумачима
у дневницима државних службеника
и полицијских чиновника ...


О старим боговима
о рибарима и рибама о мирису соли
о стијенама у густој магли и испарењима
о заборављеним острвима
о Атлантиди и изгубљеним свјетовима ...

Треба биљежити ријечи
чак и када не знамо шта смо загризли
и куда смо запуцали
записати сваку ријеч и не повјеровати

онима који тврде да не постоји излаз ...

Ријечи су божанско сјеме клица потомцима
ријечи су калеми јабука и горких бадема
ријечи су печат живота
једино оружје против демона и урока
са њима се воли пиљарица
сасијеца избјегличка туга и убија смрт

Мирослав Б. Душанић


 Фотогратије: Мирослав Б. Душанић

субота, 29. август 2015.

Паја Јовановић: Вршачки триптихон (1896.)

Анжел Гимера: СРБИЈА

* 06. мај 1845  † 18. јул 1924
СРБИЈА

Оковану гвожђем, у рођеној крви
поплавив сву земљу до небеског свода,
јуначку Србију рат сруши и смрви
и баци под канџе проклетог народа.

Ал' до самих звезда Србија је – она,
и изнад, у земљи и гробљима свима,
с тога неће остат, кад се дигне бона,
трагови топова њеним путевима.

Јер Србија увек Србија је света,
крв бесмртна бије кроз све њене жиле,
под пољупцем сунца опет ће да цвета,
племенита, јака, горда своје силе.

Док смлаћени орли, без кљуна, у мртве
мораће да беже тад планине њине,
биће мало земље да саране жртве,
мало мора да своје сперу злочине.

Барселона, април 1916.

Анжел Гимера*
/Преузето из ЗАБАВНИК, број 4, година I; Крф, 15. август 1917./


* Анжел Гимера (Àngel Guimerà i Jorge) каталански пјесник, писац и драматург, важан представник ренесансе, посебно за шпанско позориште за које је створио изузетно значајна дјела. Пјесма је у оригиналу на каталанском језику, а као инспирација за њу је послужио један шпански лик/плакат Pro Serbia, на којем је приказана Србија као јагње у канџама црне орлушине (Аустроугарске).

© by Blanca Juan Palau

петак, 28. август 2015.

Мирослав Лукић – Белатукадруз: ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА


ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

То је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.

Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.

Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.

Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

Нити он може да приповеда своју легенду.

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује
своју величину, већ величину самог стварања.

Мирослав Лукић – Белатукадруз

/MONS AUREUS, Часопис за књижевност, уметност и друштвена питања, број 44; Смедерево 2014./


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Владимир Јагличић: ТАЈНА

Мирослав Б. Душанић
ТАЈНА

Не знам, и не знаш, не схвата ни дебло,
само се грана, корен свој осећа,
рашта је крдо на цичи прозебло,
шта греје биље снегом до пролећа.

Не зна кртица слепа куда рије,
ни жаба влагом парења занета,
ни ко оцрта круг им од раније
не знају сунце, ни ова планета.

Само улицом, низ пешачке зоне,
као радаром да су навођени,
пешаци, јатно, у нигдину роне,
проникли тајну за шта су рођени.

Владимир Јагличић

/ИСТОК, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Књажевац, број 5-6, година II, јануар-јун, 2015./

четвртак, 27. август 2015.

Радослав Вучковић: КРАЈ ВЕКА, ЕПИТАФ

Мирослав Б. Душанић

КРАЈ ВЕКА, ЕПИТАФ

Обележен тамом, заслепљена вида,
у самртном часу век сакрио лице;
кућни светац болно јаукне са зида,
ужарена кућа изрони из тмице.

У општем беспућу полуделе речи,
па уместо слова казујемо бројке.
Запаљене свеће, у душама јечи:
оболеле вође кроје нам обојке.

Док мудри учитељ, више правде лишен,
у зебњи прориче неизбежне зиме —
још неуки дијак епитафе пише.

Када оду војске и када све мине,
за надгробне плоче кад остане име
хоће ли се неко срамити истине?!

Радослав Вучковић
/РИЈЕЧ, Часопис за књижевност и културу, број 3-4, година VI, јесен-зима 2013; Брчко дистрикт БиХ/

Зорица Сентић: Запета


Запета

као да је зрно песка
изгребало једну од сакривених страна мог
сећања
не могу да пронађем праве речи
запета
а толико тога се после запете дешава

Зорица Сентић


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Татјана Дан Ракић: У кругу


У кругу

Пиле изађе из
круга, љуштуре.
Изађи и ти.
Губим контролу.
А шта ме
контролише? 

Нашла свој круг
међу концентричним
круговима.
Немир.
На месту пробијања,
остала рупа.

Убод инсекта
убрза зрење.

Израстао ми испод
коже квинтни круг,
усијани земљани
лонац, завијен
спиралом од
црвеног бакра.
Округла материја
која у стомаку
пребива и рађа.

Светло, воду и реч.

Цурим секундама
у кругу, у центру
збивања. Изашла из
света који одбројава.

Татјана Дан Ракић


Мирослав Б. Душанић

среда, 26. август 2015.

Мирослав Б. Душанић: Магија страха


Магија страха

Страх је од постања
Старији од храма

Страх сагради храмове
Храмови нове страхове

Сада страхујемо за нас
Страхујемо и за храмове

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Професорица и пјесникиња: Јелина Ђурковић


Јелена Анжујска

Идем за твојим зовом и снагом
И гором и водом, беспућем, а с надом
Оданост моја да ће да надјача
Несигурност јаве и суровост мача.

Долином јоргована, плавом измаглицом
Будуће вијекове засијавам клицом
А росом и сузом мирим размирице:
Бјелину љиљана и жезло краљице.

Теби уз кољено, као на узглављу,
Из зјеница благих храним се љубављу,
Испод мрка брка срчем медовину
А срце узвраћа: нађох домовину.

Јелина Ђурковић



«Данашња слика свијета није ограничена само на један народ и једну културу, она  обухвата цјелину глобалног друштва у којој једна (западна) половина успоставља неоробовласничке односе помоћу оружја и „интернета“ и настоји да га наметне оној другој половини свијета. У таквој неравнотежи мали народи су изложени олујној вјетрометини, а у олуји се најлакше са тла подижу твари без тежине и људи без морала и одговорности.»

Јелина В. Ђурковић
 

/«Премотавање неспокоја» у РАДОВИ Филозофског факултета, број 14, књига 1; Пале 2012./ 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јованка Стојчиновић Николић: Како разјаснити овај случај


Како разјаснити овај случај

Срушили су очеву кућу да не буде празна
Покопали и сахранили је

Зидари је траже Археолози
Даноноћно обилазе најбитнија мјеста
Враћају ми старе фотографије
Са закључаним вратима и кровом на два вода
Којим смо је покрили шездесете

Враћају фотографије с черпићима
Стиснутим под Сунцем У калупу

Ни зрака кући не може прићи
Да је ископа
Од ранији је закопана Спасава
Свјетлост у мраку
Као да се бори с врхом планине
Којој су измакли висину

До које нико не може стићи
Ни они што су остали А
Ваља и њима у кућу отићи

Јованка Стојчиновић Николић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 25. август 2015.

Човјек звани Плави Маг — Бошко Дрљић

* 1940/41   † 19. јун 2006
ПЛАВИ МАГ

Направио је само једну грешку у животу: умро је! Да није отишао на онај свет, остао би беспрекоран. Ратник који је живео у сновима. Звали смо га Плави маг. Није био ни бели ни црни маг, већ Плави маг. Не­устрашиво је волео боју у којој су се спајали светлост и невиност. Његов дом било је — Небо.

Плашио се свега, али и био храбар према свему.

Није се борио против ветрењача, већ је дувао у њих да се окрећу. Припадао је бушидо ­кодексу и раз­вијао хуманизам. Желео је да спаси свет. Продао је све и кренуо да ухвати аждају која је у свом репу скривала информацију о спасењу света.


КО ЈЕ ОН

Могли смо га звати и Гандор или Нови Орион, ло­вац на џиновске змије или литература која хода пла­нинама, али највише од свега волео је да га зовем Плави маг. Бошко Дрљић није измишљена личност, већ стварна. Велики део живота провели смо заједно. Ово је збирка прича о човеку који је дошао из Истине.





КРАЈ

Да сам знао, не бих му дозволио да умре. Стена, испод које је живео, почела је да се орушава. Спустио се на ливаду и ту сео. Тако га је сутрадан затекла наша пријатељица Мира из градског WЦ­а. Спавао је. Преко левог рамена била је превијена мала змија са укрштеним шарама. Лекар, који је дошао по службеној дужности, констатовао је: — Посетила га је бесмртност!

Божидар Мандић



Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Осмијех


Осмијех

осмијех ми је хладан
кажу да је то од самоће
али ја не вјерујем

имам паука у лијевом углу собе
други ми је под прозором
понекад ме и сунце помилује
растјера облаке и баш пријатељски
пошаље зраке с комшијског крова

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Предраг Бубања: Глупост...


Глупост нема плићак... Одмах упаднеш у дубоку воду ...

Предраг Бубања

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Горан Ранчић: Шта учинити с домовином


             шта
             учинити с домовином


можеш је
оковати ланцима
сачињених
од Јудиних новчића

поклонити је
туђину

немо гледати
док крвари на бајонету

сакрити је под ледом
због деце
док прођу ратни пожари

зашто смо се
играли
рата
можда
деца
неће питати

Горан Ранчић



 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

El Libro Ilustrado de Signos y Símbolos

ISBN: 968-13-3002-1
Jacob van Walscapelle, Flowers in a Glass Vase

понедељак, 24. август 2015.

Фридрих Ниче: Тако је говорио Заратустра (фрагмент)

Вечерњи лист, Загреб 2009.
«А ми – ми вучемо послушно што нам се натовари, на нажуљеним плећима и преко стрменитих брегова! Спопадне ли нас зној, кажу нам: »Тако је, живот је тежак! « У ствари, то је само човек тежак сам себи! И стога што носи одвише туђега на својим плећима. Он клекне као камила, и пушта да га добро натоваре. Поглавито снажни, радни човек који је пун страхопоштовања: одвише туђих тешких речи и вредности натовари он на себе, и онда му се живот чини пустињом! Заиста вам кажем! И своје рођено је који пут тешко носити! И многошта унутра у човеку слично је оштрици, то јест отужно је, и љигаво, и тешко се хвата, – – тако да се благородна љуска и благородне шаре морају заложити за њу. Али и то је вештина коју треба научити: имати љуску, и леп изглед, и лукаво слепило! А често се може по више чему на човеку добити погрешно мишљење, услед тога што је љуска безначајна и жалосна и одвише љуска. Много скривене доброте и снаге не дâ се никад наслутити; најмеденије посластице остају често без љубитеља! Жене то знају, оне које су најмеденије: јесу ли само мало пуније, или мало мршавије – о, колико пута зависи судбина од тога мало! Човек се тешко даје открити, а понајтеже још од самога себе; често дух лаже о души. Тако то удешава дух тежине. Онај је открио себе који каже: Ово су моје Добро и Зло: тиме је ућуткао кртицу и кепеца, који кажу: »Шта је за све добро, добро је; што је за све зло, зло је.« Заиста вам кажем, ја не марим ни оне којима је све на свету добро, и за које је овај свет најбољи. Њих ја зовем свезадовољнима. Свезадовољност, којој свашта добро прија: то није баш најбољи укус! Ја ценим неукротљиве избирачке језике и желуце, који су научили да кажу »Ја« и »Да« и »Не«. Све изгристи и сварити – тако раде свиње.»

Фридрих Ниче

Радован Влаховић: Сви и нико


Сви и нико

Сви могу
а нико
ништа
да уради
да било
шта
озбиљно
промени се
у мени
теби
вадичепу
за црно вино
што струже
дрва
у поподневном
сну

Радован Влаховић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Константин Станиславски / Константин Сергеевич Станиславский

В нет каждый атом
Дышит Мхатом.


* 05./17. јануар 1863  † 07. август 1938

Валентина Терзић: Заупокојена за Влада Филиповића


Заупокојена за Влада Филиповића

На Светог Пимена Великог
јавише из Хилендара
упокојио се у Господу
наш брат и пријатељ
Влада Филиповић
и да се разумемо
смрт
нема
ништа са тим.

Само га се коснула
тек из учтивости
огласила се
насмејаног лица
и никако другачије
отишао је.

Да сачека и нас
монах
монахољубиве
Богородице жељне
уморне
негде на степеницама
испод чемпреса

насмејан.

Валентина Терзић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић