субота, 31. октобар 2015.

Николај Алексејевич Њекрасов

* 28. новембар/10. децембар 1821  † 27. децембар 1877/08. јануар 1878
* * *

Слушајући страхоте рата,
При свакој жртви боја
Није ми жао пријатеља и њихове жене, па
Није ми жао ни самог јунака…
Авај, утјешиће се жена
И пријатеља најбољи пријатељ заборавиће;
Али негдје има душа једна
Она ће до гроба памтити!
У овом претворничком свијету
И у овом свакојаком просташтву и прози
Живота
Само једне у свијету запазио сам
Свете искрене сузе
То су сузе јадних мајки!
Оне никада неће заборавити своју дјецу
Погинулу на крвавој њиви
Као што ива никада неће подигнути
Своје спуштене гране.
Пјесме моје живи свједоци
За мир проливених суза!
Рађате се у тренуцима кобне непогоде
Душевних бура,
И ударате о људска срца,
Као валови о стијене.

Николај Њекрасов


/Преузето из МОСТ, Часопис за образовање, науку и културу, година XXXI, број 197 (108 — нова серија); Мостар, април (травањ) 2006. — Са руског превео Алија Бијавица/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Андонис Фостијерис: Песништво не настаје од мисли

Αντώνης Φωστιέρης
Песништво не настаје од мисли

Дух значи дах.

Али немој журити. Једно је устајало
Дахтање поветарца а друго олуја
Јаког северца. И како ти
Са првостепеном мишљу да извојујеш
Песму?
Сећаш се: Треба прво схватити умом
Па да онда срце присно осети.

Јасна упутства. Веома лаконска.
Но кад се каже прво схватити умом
Не мисли се обавезно на заједничка места. Скривени
Скалпели свуда уоколо расецају дубине
Мозгови једне нове доби изражавају
Неодређено
Уз потпуно тачну
Неодређеност.

Било како било
Маларме је искључио ову могућност:
Песништво не настаје од мисли.
(Лепа мисао. Може ли настати песма? Тешко.)
Дакле
Остаје ти осећај.

Осећај остаје
Крах
За вечну победу
Осећаја.

Андонис Фостијерис

/Са грчког препјевао: Момчило Радић/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 30. октобар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Гријех

Гријех

Осуђују ме и не прихватају
Моје ријечи су једноставне
Немају украсе и егзотичност даљине
Оне опрезно и тихо
Излазе у свијет из загушљиве собе
У којој су намјештај и предмети
У облику круга
И у облику квадрата
Са бројним напрслинама и траговима
Излизаности
Моје ријечи су бескрвне
Миришу на зној
На гријехе свакодневице
И запршке с луком и алевом паприком

Мирослав Б. Душанић



Песма мора да се запржи да не буде бљутава.
Мора и да се зачини,
Да јој се набацају чини
Да може човека да опчини
И да начини.

На крају,
Али не на крају крајева,
Није лоше да се све и забибери.
Без љутине.
Да, да, 
Без љутње.

Стојан Богдановић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бела Хамваш: ОПТУЖНИЦА ПРОТИВ ДУХА (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић
        (...) Човек као човек је есхатолошки проблем и његова територија решавања веома је далеко од науке. Захватајући од теологије, историје, психологије, карактерологије, филозофије културе настала је нова дисциплина која се привремено назива антропологија. Ако би требало одредити Оптужницу, требало би рећи да је она антрополошко дело. Њен крајњи проблем јесте постати човек и она се труди да га провизорно омеђи и осветли.
        Овде се ствара смисао најтајанственијег поглавља историје света. Недвосмислено је да постоји једна врста збивања у свету која је независна од човека: космичко збивање. Али је недвосмислено да у њему човек има своје специфично људско збивање. Ово људско увек је више него само људско, или тачније: људско постаје људско само тамо где се одваја од само људског. Како се одваја? — тако што постаје више. Где се одваја? — у религији. Шта је религија? — хтење да се постане бог. То хтење је смисао људског збивања. Испод збивања се налази религија: једна врста животног поретка која омогућава обоготворење.
        Људско збивање се одиграва на разини обоготворења. Људско око је увек усмерено на ову разину, јер све што се збива добија значење у односу на обоготворење. Таштина је преузимање привида обоготворења — што је чисто људско и управо одбрнуто од обоготворења. Зато су таштина и охолост најудаљеније од обоготворења, то је опсолутно профано стање. Али људско је више него само људско. У људском збивању, као што каже Хелдерлин: "Чак и најмање и најсвакодневније се не може лишити духа и богова". И зато поједини човек може бити само човек, охол и ташт, може да греши, може да одбаци обоготворење; људско збивање никада није: "Wer mit ganzer Seele wirkt, irrt nie."
        Живот, судбина, збивање човеково обликује се у овој загонетки: али ова загонетност је стварност људске судбине. Истинско збивање човека јесте обоготворење. У овим речима исказује се најједноставније могућа тајна која је до сада била прећутана. Али нема шта да се скрива. Бити човек значи располагати таквом судбином чија је могућност према обоготворењу стално отворена: насупрот заблудама и грешкама — могу га потиснути и опљачкати, заглупити и бацити у тамницу, судбина је отворена, у једном тренутку се може проиграти, али у следећем поновна је могућност, никада се не може потпуно напустити, може се заборавити и не може се за њу не знати. Људски живот протиче између таквих граница које се било када могу преступити, али резултата, целовитости, циља никада нема, само постоји тренутна победа, или пораз, што се пак у следећем трену може преокренути: од пораза настаје победа и од победе пораз. Ова судбина је лична a истовремено опште људска. На збивање делује држање сваког човека: заустављање једног човека у обоготворивању спречава испуњавање судбине целе гомиле људи: испуњавање судбине једног човека може повући за собом хиљаде и хиљаде људи. То је успешан човеков живот, значај великог човека, то лебди у мислима вође. То је смисао државе: живети у таквом поретку који пружа могућност остваривања. То је смисао сваке политичке, еконоске, социјалне, духовне борбе. То је скривена, али стална свест човечанства о себи самом као о човечанству.
        Све ће се теже и теже живети, јер човек увек све више зна. A ко — каже Ројсбрук — много зна и не живи према томе, изгубљен је.

Бела Хамваш
/Преузето из Лајош Сабо — Бела Табор: ОПТУЖНИЦА ПРОТИВ ДУХА (наслов оригинала: Szabó Lajos — Tábor Béla: Vádirat a szellem ellen Comitatus, Veszprém, 1991) — Превео с мађарског: Сава Бабић/

Мирослав Б. Душанић: Замка



Замка

Не питај зашто их пјесмом
Не отјерам
Пјесма најчешће изневјери
И наруши хармонију
Када осаму и муку оћутим
Слегну се на самом дну
И постану безопасан талог

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 29. октобар 2015.

Чеслав Милош: БИТИ КАО ДРУГИ


БИТИ КАО ДРУГИ

Где год да си живео, у граду Пергаму у време Хадријанове владавине, у Марсељу за владавине Луја Петнаестог или у Новом Амстердаму колониста, знај да се можеш сматрати срећним, ако се твој живот одвијао као живот твојих суседа. Ако си се кретао, мислио, осећао исто као они и, исто као они, испуњавао оно што треба у право време. Ако су из године у годину обавезе и обреди следили једни за другима, оженио си се, одгајио децу и могао мирно да чекаш дане старости који су се назирали.

Помисли за тренутак на оне, којима је благословена сличност ближњима ускраћена. На оне, који су се много трудили да поступају како треба, да се о њима не би говорило горе него о њиховим суграђанима, али ништа им није полазило за руком, све им је ишло лоше, због невидљиве дефектности. Све док на крају не би за њихову незаслужену љагу пала на њих казна, усамљеност, и тада се више нису трудили да своју дефектност скривају.

На клупи у јавном парку, с папирном кесом, из које вири грлић флаше, испод мостова великих градова, на тротоарима, где шире своје завежљаје бескућници, на улици чатрља с неонима, чекајући ујутру испред бифеа да се отвори, свуда они, народ искључених, чији дан почиње и завршава се свешћу о губитку. Помисли како си ти успео, да чак ниси морао да приметиш такве као они, мада их је поред самога тебе било пуно. Хвали просечност и радуј се што се ниси дружио с вођама побуна. Јер у њима се такође јављало неслагање са законом живота и претерана нада, иста као код оних који су унапред били предодређени да изгубе.

Чеслав Милош
/Преузето из МОСТОВИ, Часопис за преводну књижевност, број 123-124; Београд, јули-децембар 2000. — пријевод с пољског: Љубица Росић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 25. октобар 2015.

Вилхелм Милер: Липа


Липа

Крај зденца испред врата
липа по цео дан
нуди сенку у којој
сних многи слатки сан.

Урезах у њену кору
љубавних речи број;
у радости и тузи
увек одлазих к њој.

Дуго сам корачао
сам кроз дубоку ноћ,
и моје очи склопи
великог мрака моћ.

А гране јој шумљаху
као зборећ све у шир:
Дођи ми, пријатељу,
овде ћеш наћи мир!

Хладни дуваху ветри
шибајући мој лик,
шешир ми одлете с главе,
ал’ не чу се мој крик.

Сад је далеко место
то, где проведох век:
а стално чујем тај шум:
овде је твој мир тек!

Вилхелм Милер

/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања, година LXV, број 1209-1210; Београд, јануар-фебруар 2013. — Пријевод са њемачког Коља Мићевић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 23. октобар 2015.

Мирослав Б. Душанић: У сјенци Матије


У сјенци Матије
             
Драги мој пријатељу
Шта ти је то националитет
Могао сам да будем и Грк
Кад си принуђен
Да корачаш у непознато
Избјегаваш сунце и чистину
Заборавиш на глад и жеђ
И све ти је неважно
У мислима ти само збијег

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ПРОМЕТЕЈ


ПРОМЕТЕЈ

Одродили се
Ухватили у коло и нема
Више разлике

И ми смо сада ту
Међу онима који уживају
Док Прометеј јадикује

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 22. октобар 2015.

Станислав Винавер: МОЈ ДРУГ ПЕРУН ПЕРУНОВИЋ (фрагмент)


МОЈ ДРУГ ПЕРУН ПЕРУНОВИЋ (фрагмент)

        Кад сам био у Београду на матури, 1908-ме године, у доба анексионе кризе (Аустрија анектирала Босну и Херцеговину) изненада се, опет у моме животу, опет, обрео Пера Перуновић: долетео је из своје шабачке учитељске школе; подигао се на споменик Кнеза Михаила, испред Позоришта, и целој оној нашој узрујаној гунгули стао да гуди уз гусле, о старом Вујадину: па како се ломе кости јуначке, и које се све муке морају подносити. Тако песма каже: а песма, само песма - зна. Зна. Ко је од нас - знао? Били смо ђаци. А Пера је знао - јер је песма у њему знала. Она је била старија од свију нас.
         Мало је који од те огромне масе Београђана уопште чуо гусле, до тада. О њима се знало, али ко их је и где слушао? Стари Вујадин Петра Перуновића подејствовао је језовито и узрујано на сву ту масу. Она је осетила присни додир са својом древном и неумитном песничком прошлошћу, која је, правом власника, затражила: да је признамо за нашу једину и неумитну историјску прошлост. Пера је, у том тренутку, остварио неки прастари електрички спој. Он нас је њему подвео, а певао је под утицајем онога момента, мислећи: да и нема шта друго да се каже. Говорници су наши, у тај мах, говорили модернијим, разумљивијим језиком - па ипак говорили су исто: „Доле Аустрија“. И Пера је, ето, био један од оних који нас је у Београду пробудио - ако је икога требало будити. Није требало. Сви смо ми знали своју дужност, своју улогу, своје призвање: „Слобода или смрт“. Све је то било сасвим просто, као нека прастара таблица множења - као и да нису постојале и све оне друге, безбројне шарене и празне речи, у речнику људском. Сви смо ми, и у тим Периним гуслама, као и у много другом чему, осетили: да смо у прастарој нераскидној вези са прошлошћу. Српски народ, својом песничком, епском традицијом, тако је однеговао памћење у мозгу, у срцу, својих припадника да су сви Срби неодољиво били начисто, у сваком тренутку и пресеку свога живота, чији су: припадају историји, припадају једном древном племену које има, чим се прилика пружи, да посвршава своје прекинуте, помућене рачуне, на овој земљи. Тако је само епопеја оно што народу даје праву старост, одговорну старост. Тако је српски народ, у тај мах, био старији од свих оних народа који су своју историју заборавили, или је слабо памтили, или прежалили - од народа чије су историјске ране зарасле тврдим и неосетљивим ожиљцима. Наше историјске ране стално су крвавиле. Са прошлошћу били смо у непрекидној вези, као бистра планинска вода из горска врела са тајанственим понорним дубинама испод земље. Није ту требало никада преносити се из једне стварности - модерне и културне - у неку стварност тајанствену и недокучну. Веза је постојала: нераскидна и неисцелна. Ми смо, и кроз гусле, кроз изговорене речи епопеје, добијали и добили о тој недовршеној прошлости неумитни глас (као из неког делфског пророчишта): то и јесте онај чудесни жубор подземних вода свачије праве књижевности. Ја га осећам чак и у Фокнеру, и те како у Фокнеру: ту само време жубори.
          Када је, у нашем рату за ослобођење и уједињење Југословена испод туђинског јарма, Петар Перуновић кренуо, са гуслама, међу наше исељенике, у Америку - он је и њима гудио прастаре песме о патњи, о подвигу - и они су пошли за његовим гласом, преко океана, у стари крај, на солунски фронт, где су и надмашили, својим јунаштвом, све оне зрачне витезе које је суморно искитио вековни десетерац. Јунаштво је њихово, тог новог Кадмовог нараштаја, било без много речи: као да су својим подвигом доказивали једну очигледну теорему, из већ једаред и за сва времена исклесаног стиха, који садржи српско вековно искуство: како Србин гине, и за шта гине. За слободу!
          Сви су ти наши „Американци“ осетили и од новог живота младе свеже Америке, која не трује крв својих народа никаквим старим кавгама, осветама, ни заносима неумирене, неутишане, неосвећене прошлости. Али су сви ти наши „Американци“ били свесни свога, пре много векова утврђеног задатка, који уопште и не треба доказивати. Те би „Американце“ довео, преко океана, и други који апостол или речити пропагандиста. Али можда не у толиком броју, и не тако лако као Перун.
        На позив најбољега гуслара свога народа, они су пошли нагонски, без премишљања: ту уопште није требало правити логичке закључке, ни дугачке анализе, није требало стављати мисао у погон. Глас гуслара био је глас вазда живе, вазда будне прошлости. Дошло их је преко десет хиљада. Колају легенде да их је било и више. Дошли су они, са развијеним вихорним заставама, да приложе животе за најстарији, најживљи и најнеискоренљивији идеал свога древнога рода. Десет хиљада Грка, вођено слатко-речивим Ксенофоном, у безмерним маршевима, избило је из тамних пустара Азије, на вечну плаву грчку пучину, и завикало: „Море!“ Десет хиљада америчких Срба, вођено гусларем, Перуном, вођено дрхтавим трошним звуцима његових прастарих струна од коњске длаке, избило је на океан, у заносу: да се што пре пребаце на поприште, где се био бој за коначну слободу. Сличност је у многоме чему, а и разлика, исто тако; личност, пак, вођâ, и у једној и у другој Анабази, битна је за разумевање два различита народа, који су, нада све, поштовали живу реч и њене моћне, опојне и узбудљиве акценте. Јер, српској певачкој епопеји нема равне у епопејама других европских народа: српска је певана епопеја тако велика да је српски народ, током читаве своје историје, само једино и жудео: да добаци, жртвом и подвигом, већ опеване своје јунаке. Песнички је образац уобличавао вековима све животе српске: колико их је игде судбина разбацала; а и оне који би тек имали доћи.
          После овога свога великога Ксенофонтскога подвига који није описан, на жалост! - гуслар Перун се борио опет на фронту са својим доведеним Американцима. Био је рањен, у више махова, и када се год нашло затишја и згоде, певао је војницима на фронту о старим гласовитим херојима. Био је радо слушан. Зачудо, мало је певао о живима, као да није ни приметио да наши живи надмашују мртве. Мртви су били изразитији од живих - по нечем свом надолазећем из вечности: добили су, из скривница вечности, величанствено обличје прохујале прошлости, која се не да сахранити, коју нико никад није могао покопати.

Станислав Винавер

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 21. октобар 2015.

Веселинка Стојковић: СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА (фрагмент)

ISBN: 978-86-80653-06-8
ЗЕНИТИ ПОЕТИКЕ ПАУНА ПЕТРОНИЈЕВИЋА (фрагмент)

3

       Гледам Паунову фотографију: овај поглед, ово лице, чело, став: ову загледаност у изворе и поноре и узвире, ову тугу, ову недоумицу: ову радозналост и овај мир и овај немир, утихнут, а велики: даљину која му је пред очима гледам, чекања, наде: ову озареност од отворених путева која му не дâ да потоне, ову сабраност и разуђеност чела према далеким световима… мисао која га води и носи и чува… свет који види из себе… Ову искошеност, овај покрет, крајњем свемиру управљен. Ову превремену сазрелост. Ово мирење са судбином… А шта друго и може да буде у овоме вечноме свету вечних уздисаја и вечних издисаја? Вечних долазака и одлазака, у вечности. Вечних даљина. До мирења са судбином…

       Слушам песму.

       Можда на крају све мора и да вене
       јер ништа није вечно у овом хаосу вриска.
       Можда ће неко, некада наћи мене
       у некој луци бола, на неком длану отиска.
              „Можда“, 37.


       Да знаш и ти да вечито трајем
       у јаблану витом, покрај реке,
       сунце чувам овим добрим крајем
       за све сеје блиске и далеке.
              „Порука у предвечерје“, 58.

   Слушам Дисову песму „Можда спава“, велику мелодију људску.

       Можда спава са очима изнад сваког зла.
       Изван ствари, илузија, изван живота,
       И с њом спава, невиђена, њена лепота;
       Можда живи и доћи ће после овог сна.
       Можда спава са очима изван сваког зла.
              „Можда спава“, Владислав Петковић Дис

       И опет „Брезу“ слушам, песму завичајну велику. Тај поновљени пети стих и у једној и у другој песми! Две велике станице и границе и узданице наших живота. Наизменично и заједно их слушам са поруком из предвечерја, па се враћам на рукопис Петронијевићев, на вез ручни његов.


       А у рукопису као бескрај у бескрају све је, не тренутак, иако јесте. Иако јесу тренуци. У „хаосу вриска“, а врисак танан и суптилан и снажан, јак. И као да и из њега, рукописа, бије сјај посве посебних умâ и надумâ, путâ и надпутâ песникових, опчињеност природом, животом, светом, даљинама, необузданост варљиво докучивог и варљиво податног, светлост духа заталасаног па спутаног живота, сунце песникове душе, и вапај, вапаји, до неба, и преко неба, и смиреност, смиреност, смиреност. И бије младост, младост, младост.


       И све што је у рукопису, у песми је, и све што је у песми, у рукопису је. И жеља песникова, човекова, велика, да загрли цео свет ако свет није стигао њега колико је могао, али и од лепоте у себи, и од лепоте света, и због лепоте света.

         И дође ми да пољубим једним пољупцем
         све што се рађа, и живи под овим топлим сунцем.
                „Пољубац“, 99.


     Паунове песме немају строгу и често суштински варљиву геометрију строфе, стиха, риме, ритма, мелодије. Ако их има, ако се објаве, и као отисци и као трагови, саставак су вечне линије Човековог Непресушног Тумарања на Путевима Духа и Душе Тла и Универзума. Све је у овој поезији самосвојно и универзално и велико и када то није до краја. И не чита се лако, и не одједном. Дубинска је ово поетика и филозофија претрајавања, живота. Широк ход по меридијанима универзумским. Каткада светао, каткада у олуји, као живот што јесте, али вечно исти, вечни ход.

ISBN: 978-86-7960-122-3
       Читајући Пауна Петронијевића, јесам наилазила на отиске и трагове Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Владислава Петковића Диса, Десанке Максимовић, Рабиндраната Тагореа, народног певања, на још дамара – Достојевског, нпр., Црњанског – (или су то танчуљци уобразиље моје били, читаочеви), али, као што и живот је из отисака и трагова и јединствених и јединих путева, тако је и са делом људским и духа и руку. Када се што рађа, не угледа се на већ рођено, и када то хоће, него бива собом и из себе. И све живо (и неживо), и умножено и јединично, личи једно на друго, и све је заједно једно: Целина. Целина од Целина. Један Крој у Једноме Кроју. А опет – све је само тô: што Јесте: Једно. Паун Петронијевић је самосвојан и свеопшти песник живота. Универзални мислилац и поета. Српски бард у лирској филозофији.

       „Ништа није вечно у овом хаосу вриска“, заиста, сем рађања и умирања. Сем вечности. Духа вечнога. Паун Петронијевић је из Сржи Његове певао, из Хаоса Вриска. Отуда снага његовој песми. Зрелост зрелог песника.

         Шта бих све дао да тога било није, и било није,
         свих покиданих нарциса у нашим рукама хтења,
         шта бих све дао, ах, не знам како ми је,
         безмерна, жељо живота, у чежњи вољења…
                „Песма без наслова“, 15.

        Ипак, ипак. Паун Петронијевић је млад човек. Младости никада довољно среће, па ни песми младој довољно песме, коликогод да је овде има, а има је. И никада нећемо знати, коликогод да је песме у песми његовој, коликогод да је срца у срцу, колико је срце младо његово чезнуло и очекивало и боловало у песми својој, колико је песма његова тражила још песме, још наде, још светлости. Колико су заједно дрхтали у срцу и у песми срце и песма. То сам Бог зна. И Он је, Паун, знао. Врисак неба за сунцем.

         Ту је престала песма и птица плаче на гнезду,
         около пустог поља вранац вришти и јури.
        Видиш ли сјај преко неба и тражиш погледом звезду,
         која ломљаву жели и крајњем свемиру жури?…

         Ту су препуне груди, опипај, осетићеш колико боли
         и вене цвеће у башти и нема киша да кане.
         Јој! Врисне небо за сунцем, осећаш колико воли
         и ноћ упорно дави и нема да сване.
                5. децембар 1958. године Рибашевина
                „Песма је само за тебе“, 59.

        Када гледам датуме на крају песама, и временске међе Пауновог живота, и када се враћам на песме и понеке њихове заковитланости и усхитрелости у висине, питања се изнова и изнова јављају, нижу – од питања зрелости песме и песника, до питања патњи и издржљивости људске, и питања живота, и изванземаљског. Паун Петронијевић се уздигао до Орфеја свога језика и тла, и Орфеја космичке вечне свеукупности, заиста.

      Рибашевина код Ужица хитнула је у крајњи свемир Пауна Петронијевића, да нам се отуда врати са сазвежђем високе поетике, пре него што сасвим оде од нас, пре него што се сасвим вине у дубине бескраја.

         Хвала Пауну Петронијевићу за дар пространстава и висина. За све боје и све звукове и све просторе и сва збића у језику њихова.

         Хвала песнику Милијану Деспотовићу, који је видео тај дар, па нам га открива својом брижном руком, сређујући Паунову заоставштину у више томова добро увезаних књига. Само песник то може.

Александра Мариловић: ПУТНИК* (фрагмент)


...Хтио је наручити флашу вина јер му се силно љубило. А ако већ не може њу, онда ће љубити чашу.
И чудно: већ први пролазници не зажељеше му ни добро вече. Заправо, они и не прођоше. Стајали су непомично као да га и не примјећују. Једна ноћна птица висила је у ваздуху и Путник је лагано спусти на земљу.
Након одређеног времена схвати да овдје или сви чврсто спавају или су зачарани. Одлучи мало прошетати и разгледати овај музеј ноћи. Затече успавене руже, дрвеће које крије љубавника под прозором. Затече лопове у крађи, лисицу међу кокошима. Заустављене сребрне зраке мјесеца а једну себи одломи и опаса као мач. Опази мачке на крову са покретима балерине. Лист у паду, па га лагано, сасвим лагано спусти на земљу и рече: труни у миру.
Примјети све скривене погледе и људе иза завјевјеса чежње. Препозна и све градске вампире затечене у одразу огледала.
Затече правду и неправду загрљене вјечним сном. Босо дјевојче, сада богату мираџику опремљену спремом сна. Пијанца заустављеног у тетурању и загледаног у бесмисао флаше. Пса чувара коме нестаде снаге да брани газду од сна јер и сам оста затечен у својој вијерности. Заустављени сношаји, свађе, глупости, смијех, туга...
Оста Путник као посљедњи човјек на свијету са српом мјесечине у руци. Оста позван да брани ни сам не зна кога од невидљивог непријатеља. А страже сна стајале су непомично и пазиле на град...

Александра Мариловић

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Истргнуто из рукописа у настајању

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 19. октобар 2015.

Харт Крејн: Двије пјесме / Hart Crane: Two Poems

* 21. јул 1899  † 26. април 1932
Изгнанство

Мој длан не дотаче срећу од твог длана,
Усне се не смеју од нашега „збогом“,
И то растојање расте сваког дана
Без гласа кô шкољка затворена добро.

Траг љубави траје, мада гладне, саме.
Крило голубице око мог се срца
Нежно свија сваког дана. Плави камен
Прстена састанка све сјајније зрца.


Exile

My hands have not touched pleasure since your hands, --
No, -- nor my lips freed laughter since 'farewell',
And with the day, distance again expands
Voiceless between us, as an uncoiled shell.

Yet, love endures, though starving and alone.
A dove's wings clung about my heart each night
With surging gentleness, and the blue stone
Set in the tryst-ring has but worn more bright.


Страх

Домаћин каже да је све под конац
Светли сјај ватре, из лонца се диже
Мирис јестива врућ и изазован,
Ал‘ по прозорским стаклима ноћ лиже.

Гомила дрва... Дај руке. Другари!
Не. Није то страх, али приђи ближе...
Однекуд чујем позив... светло зари,
А по прозорским стаклима ноћ лиже.


Fear

The host, he says that all is well
And the fire-wood glow is bright;
The food has a warm and tempting smell,-
But on the window licks the night.

Pile on the logs... Give me your hands,
Friends! No,- it is not fright...
But hold me... somewhere I heard demands...
And on the window licks the night.


A Cleveland Statue of Hart Crane
Пријеводи/препјеви са енглеског — Никола Живановић, су преузети из МОСТОВИ, Часопис за преводну књижевност, број 159-160; Београд, 2014.

Мирослав Б. Душанић: Посљедње слике


Посљедње слике

Успомене су мучне
знају то и они који се њима заваравају
али ћуте
док оцртавају сокаке
и покушавају да удахну земљу и њен мирис
састављајући крхотине поломљеног крчага
тражећи ријечи и звуке старе пјесме
можда мајчине успаванке или чобанске
из комшилука

И круже
као лептири у ливади
губећи се неодлучни и узнемирени
у шаренилу боја

Колико туге и страсти
кошмара и необузданих сјенки
Колико протутњалих возова
безимених станица и покиданих шина
на том тешком путовању

А пси су лајали оштро и грубо
показујући зубе…

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мигел де Унамуно: Двије пјесме

* 29. септембар 1864  † 31. децембар 1936
Повећај врата...

Оче, повећај врата
јер не могу да прођем.
За децу си их начинио
а ја сам, нажалост, порастао.

Ако ми врата не повећаш
из милости смањи ме,
у оно доба врати ме
у коме живети, сањати је.


А ово шта је...?

А ово из Пакла шта је?
— рећи ћеш ми.
То је вечности наличје,
и ништа више.

Оно што почива у забораву
Господа
плашљиви је пакао
Љубави.

Мигел де Унамуно
/ГРАДИНА, Часопис за књижевност, уметност и културу, нова серија број 28; Ниш, 2009./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Владимир Јагличић: ПОД ТРЕМОМ


ПОД ТРЕМОМ

Изгубљен у овој паланачкој тишми
с престоничним духом у себи дубоко,
ја гледам из црва уснулог у вишњи,
из средишта света, у божанско око.
И слушам у киши овог славског дана
раст будуће славе, стреловитост пада,
да је кап у локви довршетак плана
под тремом што вреди три царева града.

Драча, на Ђурђевдан, 6. 05. 2005.

Владимир Јагличић
/ГРАДИНА, Часопис за књижевност, уметност и културу, нова серија број 12; Ниш, 2006./
 
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бојан Јовановић: КАРАКТЕР КАО СУДБИНА (фрагмент)


Утуљена етнопсихолошка баштина

Покренуте народне масе кризу свог статуса настоје да разреше радикалним оспоравањем дотадашње хијерархије вредности и преокретањем временског тока ка поновном откривању потиснутих и заборављених вредности. На таласу ових кретања рађа се и поновно интересовање за етнопсихологију, у контексту сазнања сопственог националног карактера и карактерних особина суседа. Релевантност психолошких и националних фактора, испољених у сепаратизму, национализму, шовинизму, етничким и верским сукобима, показала се управо након краха идеологије која их је до тада неоправдано оспоравала. Импулси ирационалног, тамног и недовољно разумљивог у колективном понашању постају предмет нових етнопсихолошких интересовања и потребе за поновним објављивањем значајних дела утуљене етнопсихолошке баштине.


 
Диктиран национални самозаборав

Иако истраживање психичких типова, карактера и менталитета српског народа има у домаћој науци дугу и богату традицију, до данас није написано дело које би синтетично и свеобухватно изложило резултате тих проучавања. Чињеница да Срби, упркос традицији, немају своју карактерологију, може се разумети и као потврда одређених црта њиховог менталитета.
Сагледана у контексту лаког самоодрицања од створених вредности и њиховог брзог потискивања под диктатом других интереса, ова чињеница упућује на комплексну и динамичну реалност националног карактера, који, у околностима негативно исполитизованог бића културе, исказује и своју другу, тамнију страну.

Под сенком идеологије

Употреба етнопсихологије у идеолошке и политичке сврхе довела је у питање не само њене научне резултате, већ и њен даљи опстанак. У нашој средини, после Другог светског рата, оцене изречене о националним културним вредностима у време жестоког идеолошког обрачуна са неистомишљеницима нанеле су велику штету научном наслеђу. Пресудно су утицале и на преусмерење и гашење дотадашњих токова етнопсихолошких истраживања. Зато је растварање тог идеолошког оклопа један од услова њене критичке ревалоризације, јер оно што је у тим радовима заиста спорно не може бити разлог оспоравања резултата који отварају перспективу нових етнопсихолошких подухвата.
Дуго потискивање националног идентитета и садржаја националне културе показало је сву трагичност судбине српског народа примораног на идеолошку оперету растварања сопственог етничког бића у низ новокомпонованих нација. Подређени политичким интересима, сви битни чиниоци националног идентитета Срба: језик, писмо, историја, вера, култура - препуштани су самозабораву као најефектнијем средству националног искорењивања. Такву судбину имали су и етнопсихологија и њени дотадашњи домети, остварени у оквиру изазовног пројекта на којем су се ангажовали наши најистакнутији научници и интелектуалци.

Одбачена и забрањена дела

Будући да су пружала релевантан увид у менталан склоп српског народа, дела значајних стваралаца постала су идеолошки спорна и непожељна у новом, социјалистичком друштву. Редукујући све суштинске културне, етничке и верске разлике међу људима искључиво на социјално-класне, нова идеологија је потискивала дотадашња сазнања о националним одликама. Ваннаучни разлози били су пресудни за насилно прекидање континуитета дотадашњег етнопсихолошког наслеђа, диктиран самозаборав значајног сегмента националне културе и маргинализацију сопственог идентитета.
Одбачена и забрањена дела Слободана Јовановића, Драгише Васића, Јована Цвијића, Николаја Велимировића, Владимира Велмар-Јанковића, остала су готово до краја осамдесетих година XX века недоступна нашој широј читалаĉкој публици и изван адекватне научне рецепције.
Исказујући сву моћ у потискивању националних интереса, политичка воља новоствореног друштва, темељног на тзв. научном социјализму прокламованим укидањем дотадашњих противречности сугерисала је остварење идеје о блиском крају историје. Међутим, брзо старење социјализма и све израженија криза “нове слике света” поставила  је у средиште живота дотадашњу идеолошку идилу чије је рушење актуелизовало илузију о крају историје као реалности њеног новог почетка.


Фотографије: Мирослав Б. Душанић