 |
Гледао сам како гори наш град,
Видео како горе градови редом,
Шуме, поља, планине и реке,
Како гори човек, гори и небо,
Све воде их не могоше угасити.
У пламену села, куће и наш дом,
Нестаје једна бесудна земља.
Слушао сам са згаришта
Непознатог певача,
Глас који је оплакивао
Све худе погорелце.
Још су по густишима тумарали
Само ретки миљеници среће,
Заогрнути зеленим лишћем
Бивше сунчеве деце.
 |
Кад се кршевитом стазом враћах дому,
Свевидећим оком меркала ме шарка,
Опружена на сунцу, на топлом белутку,
Сикти и унезверено палаца језиком,
Устремљене главе на пролазника.
Ако је каменом у главу,
Она ће стрелом у срце.
Мирољубиво се у страху мимоилазимо,
Једно другом главу чувамо.
И свако наставља својим путем.
Име јој се поново не поменуло,
Да је не призивам прагу и кући.
 |
Није ме нимало изненадило,
Кад се злобници осуше на мене,
Злурадим погледом и речима;
Дрзнух се да узмем бољи залогај,
Неку мрвицу већу од дозвољеног.
Сваким даном ми поново,
Праведници нешто ускрате,
Што не бејаше премало
Да не би јако заболело.
У себи скривам стид и сузе.
Мићо Цвијетић
 |
Нема коментара:
Постави коментар