Луис Мекнис: Двије пјесме

* 12. септембар 1907  † 3. септембар 1963

ВЕЧЕ У СОБИ

У овој соби вечерас ни комешања, ни журбе;
Свилено сенило петролејке прозирно је,
И кроз шум часовника други шумови доходе
Провидни кô сенило, кô хаљина девојке.
Ни набора, ни прегиба који би узнемирили простор;
Стаклене ресице сенила водопаду летњем наличе,
Кô инсекти у августу који се над покошеном травом роје
Пламичци се преплићу и нестају, разгоревају и трну и нестају.
Воли, тихо модро венчање неба и мора,
Ил’ модрим велом овијену Мадону која исијава одсутност,
Гледај, та Мадона засењено светло трне
И руком која умирује уснулу милује ноћ.

1927.

НА ОВОЈ ОБАЛИ

Стропоштавајући се на ову обалу бедем мора
Свој пијани мрамор стреса
Сред веселих галебова.

Ове вазда мрвљиве зидине, што дробе све,
Ништа не може описати
Ни на који начин.

Зато, излетниче, од мора се окрени, пинијама пођи,
Страхотно безумље тих таласа заборави
И улазећи у аутобус весео буди.

септембар, 1932.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић