четвртак, 30. јун 2016.

Дајана Алексић: Чекање


Чекање

Чекала сам те да дођеш,
Kао што пјесник чека
Свој давно суђени стих.
Чекала сам те из далека,
Да бјежимо заједно од свих.
Зашто ми се пјесма претворила
У оно:” чекај, ме, нећу доћи”
И када иње прекрије старе калдрме
И када мислим да ћеш ми на пут поћи..
Ех, што ме неко не дрмне
Да не лутам сновима безнађа
Док капетана тврдоглавости,
Посрће силуетна лађа.
Лађа чије сидро
Није спремно у чврстину се зарити
И поред бистрине воде
Наставља душу палити
И чежњу разбуктавати..
Чекала сам незнаног госта
Kроз стихове да проћарлија
Онда рекох себи да је доста
Да више не бродим бродом звани утопија.
Не чекам више оне за које чекање је
Само број дана у никад завршеном календару
И који брзо заборавља своју љубав стару.
Не чекај оног који тебе не чека,
Пусти из сјећања да га однесе,
Вал најбржих ријека.

Дајана Алексић

Мирослав Б. Душанић

Јован Миленко Грчић: Моје срце

* 09. децембар 1846   † 29. мај 1875
Моје срце

Срце је моје слабо,
Јер моли док се нада;
Срце је моје јако,
Јер ћути кад пострада.

О, ћути, срце, трпи!
Још има ко те воли!
А никад ко не страда,
Тај целог века — моли ...

Јован Миленко Грчић

Мирослав Б. Душанић

среда, 29. јун 2016.

Wladimir Nemuchin (Владимир Николаевич Немухин): Selbstschau (Самогледавање)

* 12. November 1925   † 18. April 2016
Selbstschau
Credo

Der Himmel – das Sehen von 20 Farbtönen.
Blau – das geistige Sehen.
Schnee – das Sehen von 20 Farbtönen.
Weiß – geistiges Sehen.
Das Sehen des Weißen und Schwarzen,
des Roten und Grünen, des Gelben und Blauen – das geistige Sehen – Malerei.
Fläche ist Sehen des Raumes.
Der Horizont – Linie des geistigen Sehens, die Erde aber ist
das Sehen all dessen, was auf ihr gedeiht und sich bewegt.
Mond und Sonne – das geistige Licht.
Der Mensch – Gegenstand des Sehens.
Das Sehen hört nicht.
Das geistige Sehen – Phantasie.
Das Sehen des Geistigen – Kirche.

Wladimir Nemuchin


Самогледавање
Вјера

Небо – поглед од 20 нијанси боја.
Плава – духовни поглед.
Снијег – поглед од 20 нијанси боја.
Бијела – духовни поглед.
Поглед бијеле и црне,
црвене и зелене, жуте и плаве – духовни поглед – сликарство.
Раван је поглед простора.
Хоризонт – линија духовног погледа, али земља је
поглед свега тога, што на њoj напредује и креће се.
Мјесец и сунце – духовна свјетлост.
Човјек – предмет погледа.
Поглед не престаје.
Духовни поглед – фантазија.
Поглед духовника – црква.

Владимир Немухин
/Слободан препјев са њемачког Мирослав Б. Душанић/

Vladimir Nemukhin: COMPOSITION (1961) & COMPOSITION (1962)

Карл Сандберг: Маргарет

* 6. јануар 1878   † 22. јул 1967
Маргарет

Мноштво птица и замаси крила
Одјекују шумом нехаја
У раном јутру на стијенама
Изнад плавог језера
Гдје сиве сјене полагано плове.
У твојим плавим очима, ти безбрижно дијете,
Данас сам видио пуно малих дивљих жеља,
Нестрпљивих попут великог јутра.

Карл Сандберг

Мирослав Б. Душанић

уторак, 28. јун 2016.

Витолд Гомбрович: НАШЕ ЛИЦЕ И ЂОКОНДИНО ЛИЦЕ (фрагмент)


НАШЕ ЛИЦЕ И ЂОКОНДИНО ЛИЦЕ (фрагмент)*

Веома је корисно с времена на време мало продрмати (мада с крајњим поштовањем) вредне, признате појмове и поштоване, свете истине и видети да ли су за нас још увек важећи. На пример, знамо да уметност узвисује, оплемењује, одуховљује човека; знамо то тако добро да је дошло време да проверимо да ли уметност случајно не понижава или не обесхрабрује људско биће. Када ми се догоди да одем у музеј, много више ме интересују лица посетилаца него она насликана. Насликана лица нас посматрају с узвишеним миром, док се на живим и стварним лицима види нешто грчевито и десператно, лажно и извештачено, нешто што чак може да ужасне неког мање упућеног у то. Ах, ти побожни или пуни разумевања погледи, тај напор да се „изађе с нечим на крај”, она псеудодубина повезана с океаном псеудоутисака, псеудоосећања, псеудосудова! Ђоконда је лепа слика, али да ли је Леонардо да Винчи могао да предосети грчеве које ће она изазивати, у том случају можда би уништио то насликано лице, да би сачувао реално лице.

Исто се догађа у музици. Добар концерт је ствар која заслужује поштовање, међутим често присуствујемо концертима испуњеним психичким и духовним дисонанцама које се једино могу поднети по цену огромног напора. Ах, онај претенциозан језик „познавалаца”, оне елегантне похвале елегантних дама, онај егзалтиран језик егзалтираних, онај искрен језик искрених, онај интелигентан језик интелигентних и сви остали језици свих осталих лица! Због чега је човек који пије кафу са шлагом увек у својој кожи, док у обличју Рихарда Штрауса сместа губи сву своју равнотежу и претвара се у умишљеника или наивчину? Ствар је озбиљна, када се доводи у сумњу наш однос према уметности. Када сам се нашао у Буенос Ајресу са својим земљаком, познатим пијанистом, рекао сам му, без икакве ироничне намере, да његов наступ сматрам истовремено штетним и корисним, јер на свом клавиру у људима побуђује пре дисхармонију него хармонију, да је у свему томе више снобизма него уметности, као и више падова него узлета. Јасно је да тај честити и искрени уметник не сноси ни најмању кривицу због тужног коначног исхода своје музике већ једино што му се може замерити јесте то да се као и сви уметници превише ангажује у тој нездравој и понижавајућој игри, уместо да јој се најкатегоричније и најенергичније супротстави.


Ако се нормални и интелигентни људи по свим осталим питањима жалосно губе у одређеним стварима, то значи да постоји нешто лажно и рђаво у самом односу према тим појавама. И, стварно – на простору уметности нагомилао се велики број апсурда, парадокса, лажи, да би се то могло тумачити само као нека фундаментална грешка у нашем приступу тој ствари. Јер како, на пример, објаснити да се испред слике с Рафаеловим потписом онесвешћујемо од одушевљења, а остајемо потпуно хладни пред копијом исте слике, чак савршеном? (Исто стоји ствар с дијамантима: имитација не вреди ништа, иако је оптички ефекат исти.) Како је могуће да се одушевљавамо симфонијском поемом, гутајући у стварности то дело у тако малој мери, да диригент шаљивџија може мирно да промени редослед делова и у њега да унесе стране елементе, а да нико – осим најбољих познавалаца – то не примети? Како помирити ту чињеницу с узвишеношћу наших осећања, огромношћу нашег задовољства и прецизношћу коју захтева уметничко дело? Због чега нико, готово нико стварно не познаје највеће песнике, о којима толико и с таквим дивљењем говоримо? Уосталом, због чега се на уметничком терену на сваком кораку срећемо са срамном супротношћу чудесних илузија и са много мање чудесне стварности? Због чега је тон којим пише критика и већи део онога што се пише о уметности тако безнадно извештачен? Сматрам да је у реду да поменем да та питања не поставља неки хипохондер, непријатељ уметности већ „модернистички” и „авангардни” писац, како ме у најмању руку класификује критика.

На крају крајева, шта се догађа? У својој белешци објављеној у La Nación-у имао сам прилику да истакнем огромну штету коју, по мом мишљењу, уметницима наноси претерано посвећивање „чистој” естетској вредности, култу „лепог у себи” и „уметности самој по себи”. Из истог извора потиче и талас лажи и мистификација у коме се потрошач уметности дави. Догађа се да смо веома суптилни и дубоки у области уметности, а веома наивни и детињасти ван ње, тј. када је реч о реакцији човека на музику, поезију или сликарство. Не видимо и упорно се трудимо да не видимо да се у тим реакцијама јављају различити чиниоци антиестетске и аестетске природе и да све то није једноставно, као што се на први поглед чини. Сматрамо да ако људи иду на концерт да то чине због тога што их дело усхићује и да ако неко проводи сате пред Ђокондом да то чини због тога што је Ђоконда лепа. Оне који се праве одушевљени називамо „снобовима”, убијамо их том окрутном речи, док цело питање добија необично једноставно решење на основу максиме: „песник својим надахнутим певањем доводи слушаоца до усхићења и усхићени слушалац слуша”. Уз допуштење... Таква поједностављења су анахрона, због тога треба се удубити у стање душе слушаоца на концерту у позоришту Колон.

Витолд Гомбрович
/* Из: La Nación (Buenos Aires), 13. август 1944.  С пољског превела: Бисерка Рајчић/

Мирослав Б. Душанић: Хилдесхајмски мурали 4

Драгош Калајић: Курцију Малапартеу (I - IV)

* 09. јун 1898  † 19. јул 1957




понедељак, 27. јун 2016.

Александра Мариловић: ПОСПАНКА

ПОСПАНКА

Он ми се подсмијавао 
Да сам поспанка 
А онда заспи прије мене 
А када легне, читав кревет 
Заузме 
И отме покривач! 
А ноге му дуге 
Те ноге од седам километара 
Кажем вам: дуге, предуге 
По читавој соби разбацане 
Несагледиве 
И у пауковим мрежама 
Чарапа његових има! 
Ја крпити не знам 
А вазда су подеране 
(Као данас му приче) 
Шћућурим се онда у 
Његову шаку 
Па ме дахом покрије 
Ни деку, нити јорган 
Тај не дозвољава 
Ваљда из љубоморе..?! 
Само он смије да ме угрије

О како себично 
Мислили смо: остаће тако 
Морала би се негдје 
Пореметити клима... 
Сада ћутљиво свако своју 
Деку узима, а јастук као пас 
Режи између 
Једино са шутњом, 
Траком преко бесмисла 
Све још има смисла...

Александра Мариловић

Мирослав Б. Душанић

Борис Над: ХИПЕРБОРЕЈЦИ (фрагмент)


ХИПЕРБОРЕЈЦИ (фрагмент)

Север је наиме стајао ван времена. На Северу није постојала историја а ни народи. Време је текло на југу, у збрци народа и раса.

Народи се, кроз историју, крећу од Севера ка Југу, ка топлим крајевима и морима. То кретање и чини повест цивилизације, народа и раса: ратови народа Севера с народима Југа. Али, освојивши све што се дало освојити, они се овде, у топлим поднебљима, нису могли одржати. Пут историје је пут дегенерације – брже или спорије, па ипак једнако неумитне. И сви су они убрзо нестали, ишчезавши, растворивши се у мору туђине.

Поларни путници и истраживачи феномен су нашег доба. Они се јављају тек пошто су, прекоморским путовањима и освајањима, досегнуте све тачке планете. Освојени су не само врхови него и долине. Више није постојало ништа на земљи што би вредело имати. Њихов смер није више Југ него Север.

То су Хиперборејци нашег времена, који напуштају топлоту својих домова и привидну сигурност својих завичаја како би се изнова запутили искони.

Тог јутра Демина расани звук који је подсећао на пригушени псећи лавеж – и док су његови другови још спавали, он испуза из шатора, видевши да је густа магла која је читава четири дана покривала острво коначно почела да се подиже.

Лавеж се више није поновио. Напето ослушкујући, он се успне на невелику хумку. Колико је могао да види кроз исцепану завесу од магле ништа се није померало на леденим пољима. Једино огромним напором воље Демин се суздржавао да се последњом снагом не стушти ка обали.

А онда се, кроз крештање галебова, гласније него пре, лавеж понови. Он подугне пушку и, испаливши један за другим три хица увис, појури напред колико су га ноге носиле.

Трчао је уском долином заобилазећи хумке и плитка језерца, преко стења и танке ледене покорице, све док изненада не изгуби дах: испред њега промакла је једна тамна сенка. Био је то пас, огроман у магли за којим је, застајући као да ослушкује, корачао човек. Демин промукло викну, замахнувши рукама, и пође му у сусрет. За непознатим – странцем по начину одевања – следиле су друге, сличне сенке.

Био је то део француске експедиције коју је водио капетан Дивас и која је, више од годину дана, проучавала живи свет на острвима Земље Фрање Јосифа, а сада се, пошто је њихов брод оштећен у судару с леденом сантом, припремала за повратак на Свалбард.

Премда је француски брод био озбиљно оштећен – три пумпе су без престанка избацивале воду испод палубе – а посада увелико изнурена, капетан Дивас није скривао радост, и он им приреди дочек какав доликује повратницима из поларног круга. Вечера заливена с неколико боца кримског Инкермана, производа Сунца југа, чисто рубље, могућност да се наједу до ситости, топле кабине с удобним постељама – Демин и његови другови су се тешко привикавали на толику раскош.

Бродом Св. Катарина доспели су у морску луку Ринде, одакле су малим паробродом превезени у Архангелск.

Била је дубока ноћ кад су стигли и обала је лежала у мраку.

Светла светионика била су погашена.

Управо је почео Први светски рат. Свет који су познавали, свет из кога су пре више од две године отишли на Север, у Хипербореју, престао је да постоји.

Борис Над

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 24. јун 2016.

Слободан Бранковић (* 1946 † 2013)


ЈЕЗИК

Лист
На ветру.

Опире се.
Не престаје
Да брбља.

Тражи некога
Ко је остао
Без језика.

Дрво голо на хоризонту.
Путник у висину.

Над земљом се нагиње
За нечим што је изгубљено.

Слободан Бранковић
/Преузето из СЛОВО, Часопис за српски језик, књижевност и културу, година V, број 19-20; Никшић, август 2008./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 23. јун 2016.

Мићо Цвијетић: Изломљене слике


Изломљене слике

Грлиш млади месец,
промрзлим прстима,
звезде заклањају
твоју давну слику;
титра звук у уху,
сањаш благу ватру,
што тиња на челу
у свом праоблику.

Чујеш глас даљине
из закоровљене куће,
злодух црта шаре
по лицу преслице,
разрасла празнина,
изломљене слике, 
споља и унутра
под стрехом зенице.

Мићо Цвијетић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Феникс


Феникс

И умирем свако вече
Док дува повјетарац 
Изађем из тијела
Станем на гребен
И будем феникс
Који се стропоштава
У космичку јаму 
Да би сачекао зору
И поново васкрснуо


И сваког јутра исти ритуали
Дрхтавим рукама бришем 
С лица трагове болести 
Пеглам боре и подочњаке
И обнављам се за нови дан

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сусрет


Сусрет

Дођеш ми у сан
Ослушкујемо олује
И тонемо у сивило
Док киша добује

И дуго-дуго ћутимо

Понекад узнемирено
Испружиш руке
И са сјетом у очима
Кидаш паучину
И поправљаш јастук
Од суза топао и мек

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 22. јун 2016.

Гордана Симеуновић: ПОКУДА КНЕЗУ ЛАЗАРУ


ПОКУДА КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Док бели плашт по нама пада,
од беле болести тешко оболели,
низ воду пуштени
плутамо.

И нема гласа да нас пробуди.

Зашто си нас клео, Кнеже?
Зна се, одувек, да најбољи одлазе.

Клетва од Бога није.

Зазвони, Боже, јаком звоњавом.
Пробуди стадо бело.

Да бео буде нам дан,
да бео буде нам хлеб,
да бела болест од нас оде.

Нек нам се будуће мајке радују!

Гордана Симеуновић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 21. јун 2016.

Антологија: МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ

Друштво за очување баштине (ДОБ) Гацко (2015.)

МОЛИТВА ПУТЕВОДИТЕЉКИ
ХИЛАНДАРСКОЈ

        Путеводитељко, доведи ме до храма.
Просветли душу моју речима неисказаним.
Лик мој учини невидљивим, видљивом тугу
моју, самоћу, страх, не умем да се вратим.
        Шта све нечињено би чињено. Шта све
неречено би речено. Шта све незаборављено
би заборављено. Паде и би нађено, растави
се и нестаде
        Ход мој ход је другоме. Служба моја
служба другоме. Род мој одрод а пут распут.
        Распет ходим, распетог себе носим. 

Зоран Милић

Са промоције у Билећи
БЛАГОСИЉАЈ

Мој немир Господе од Тебе долази,
у летњој ноћи након престанка кише.
Кад се небо разведри и плава светлост
месечине падне блага на трем куће
ја седим сетан на дрвеној клупи
чекајући глас да ми дође из нутрине:
Ту сам Господе. Ту у близини.

Ослушкујем девојке гиздаве
на обали језера док певају у болу
химне, певају молитве,
певају уместо мене.

Мој немир од Тебе Господе долази,
та и сам знаш стихови су ми једино благо.

Мени није дато да чиним што нам је срцу драго
колико да лепоту потиснем још бољом лепотом.

Благосиљај немир мој Господе.

Искварени свет се поправити неда.

Александар Лукић

Са промоције у Невесињу

МОЛИТВЕ МОЈЕ ПРЕДАЧКЕ

Оставио сам по страни стид и страх
Личне драме
Ближње и потомство
Оставио сам времена ружна и очајна 

Пећина која је пријетила да ме прогута
Постала ми је блажено станиште
Пијесак под мојим узглављем чува
Кораке бивше и звуке литургије
Не путујем више од града до града
Не молим се у раскошним храмовима
Сада сам испосник 

И када јутра растјерају звијезде
Милоснице
Када се буктиње расплину и нестану
Иза наслага камена и пијеска
Тихо зборим и поклонички предано
Из дана у дан на уснама носим
Тешко бреме предачке молитве
Као корњача свој оклоп кроз вијекове

Мирослав Б. Душанић*

Са промоције на Београдском сајму књига
* У овом малом избору (антологији), МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ, представљени су молитвени стихови аутора различитих пјесничких опредјељења. Са по четири пјесме заступљени су А. Шантић, Љ. Симовић и Р. Рисојевић, моја маленкост је једина са три — уз горе поменуту пјесму изабрани су још ПОМРАЧЕЊЕ и МОЛИТВА ЗА ИЗБАВЉЕЊЕ ДУШЕ И ПРИЈЕМ У ЦАРСТВО ГОСПОДЊЕ, неколико аутора је заступљено са двије а највећи број њих са по једном пјесмом. Избор аутора и текстова приредили су Светлана и Радослав Таминџија, а приказ књиге ја написала Тања Бубрешко, проф. српског језика и књижевности.

Лара Дорин: Самоћа


Самоћа

И брава
И кључ
И врата
Па онда четири
циклична круга тишине.
Путеви ка средини и крај.
Ћутање , ветар и поља.
Гласови певају песму:
„Четири дуге октаве живота“

Док спавам
некуда одлазим...
A Месец прави хаос и пометњу.
Распоређује ме,
и премешта као воде.
Несагледивом будућношћу
бришем последице историје
записане у тренутку...

Старим у себи,
близу и покрај...
У безгласју
и самоћи...

Лара Дорин

Фотографије: Лара Дорин (приватна колекција)