субота, 26. новембар 2016.

Борисав Станковић: СТАРИ ДАНИ (фрагмент)


СТАРИ ДАНИ (фрагмент)

И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут. За њим мој отац, висок, у чоханој колији, погнуо се и придржава своју мајку, моју бабу, која гегуца и спотиче се, за њима ми с мајком. У наручју јој мој брат повијен, левом руком мене води, а ја у бошчици носим братове пелене. Чаршија пуна магле, испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана или кућа. Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. А магла пада, пада... Осећа се чак по образима. Долазимо. Већ с капије виде се два фењера обешена на кућним вратима, да се види и зна где је слава. Велика соба осветљена. Кроз широке, с дрвеним решеткама прозоре виде се људске сенке. Слуге и слушкиње трчкарају, носе и износе. Тетка ми изишла чак пред кућу. Запрашена брашном, улепљена тестом, са засуканим рукавима, сва срећна, грли се и љуби с мојом бабом, оцем, мајком...

— Туго, туго... Слатки моји, смрзли сте ми се? — И брзо од мајке узима повијеног ми брата, грли га, љуби и уноси у кућу. У кујни држи слуга свећу више главе и осветљава нам степенице по којима се пењемо. На собним вратима дочекује нас теча, гологлав (једини пут у години), отвара врата, уводи нас у ту велику собу из које запахује светлост, топлота и јара људска. Здраве се.

Софра пружена од краја на крај собе. Старији у чело, до њих старке, и тако редом, чак до краја, где су млађе жене, али оне ретко седе, већ су или у дечјој соби где умирују и успављују малу децу, или у кујни и тамо помажу тетки. А софра застрта чаршафом, у челу велики колач, на њему три као на крст воштане свеће, чаша вина, а ниже њега по софри, на ниже, поређани цели хлебови, око њих чанци јабука, крушака, ораја и грожђа из „туршије“... Теча стоји гологлав. Послужује. Гости чисти, обријани, преко колена пребачен им убрус за руке. Беле им се њихове нове кошуље, миришу им „стајаће“ хаљине на суве дуње из сандука; пећ бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа, помешана с тамјаном и димом дуванским. Напољу хладан и влажан мрак... Течина мајка седи у челу; на њој кратко џубе, повезана је модром шамијом, те јој се благо, избраздано као смежурана дуња, лице сија. Бели јој се чиста кошуља са црним чипкама, лелуја бела марамица везана око врата, а њено благо, сад чисто засужено од радости око гледа, мотри пред ким је што нестало, па само се окрене сину, течи, и овај одмах већ зна шта треба. Он зачиње и разговор, пита... па чак је и мене пољубила у образ, кад јој приђох... До ње моја баба, па друге старке, све једна до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера, Арса — сви остали. Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач.

Дође и поп. Сви стоје гологлави, он чита, кади, они метанишу, крсте се. Пресече се колач и онда настаје слава. Почну здравице. Чорба се по трипут поједе. Жене сав хлеб пред собом, штрпкајући, поједу и засите се чекајући док дође здравица „за слатку вечеру“ и онда вечера. Дође и она. Вечерамо. Чује се како кашике звече и пуцају вилице. Пред сваким „сатлик“ вина. Чим се начне, одмах се допуњује. Сви ућуте. Само тетка, срећна, насмејана, онако исто засукана и улепљена тестом, улази.

— А, лале — дира је њен брат чича Тома — ово ти је јело загорело!

— Туго, туго! — препада се она. И ма да зна да то није истина, већ да се шале, ипак иде до свакога, пита га, пробира му из чанка најбоље и нуди га, куми да једе, окуси. А она? — Заситила се од готвења. И не може ништа. Сем, кад је сувише принуде, ако испије чашу ракије, наздравивши коме. Вечерају. Почињу да се разузурују, минтане да откопчавају, колије свлаче, појасе попуштају. А из кујне, где су девојке и младе жене, „невесте“, чује се кикотање, смех, угушена песма и звон дахира. Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је. Чича Масе одовуд их дира, смеје им се. Па, навлаш да оне чују, тужи се како „од девојака, а нарочито од младих жена (а он се скоро био оженио) не може човек рахат да вечера“. А оне опет отуда, из кујне одговарају му: како „они, мужи, не могу да се наједу и напију; сав им век у то...“ — Е па што ћемо? — Извија се ч’а Масе. — Кад нам неје век у целивању.

— О, о, што си па за целивање, — одговарају му и кикоћу се.

— Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали.

Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале. Улази она: глава јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“ — антерија и свилени минтан.

Борисав Станковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: