 |
Између арктичког круга
и руке Тропике
(између страсти
и мисли)
и толике даљине од неба!—
цвета једна земља
прелепа
и богата—
земља убијених песника...
А допиру стихови.
Надиру тамни.
Разједају ме.
И ето,
по традицији,
жетелица замахује
да пожање
рукохват сунчевих зрака...
—Па ти си жив!—
негодује орлица.
Вук вреба ране очима.
Земља за мене!
Земља дубоко у мени!
Вичеш из бесаних часова.
Луда Марица крви
подрива ми обале
Срца.
И ја учим
да пишем стихове
у земљи убијених песника.
1962.
Љубомир Левчев
/Пријевод са бугарског: Ристо Василевски/
 |
Нема коментара:
Постави коментар