петак, 08. септембар 2017.

Мирослав Б. Душанић: Двије пјесме са препјевом на руски


Жеља 

Мајко покажи ми лице
да видим Српску
да видим
ту избраздану њиву
да застанем
да ногама пропаднем
у ту земљу
у то блато
живо блато
и замрем спокојно
на твом челу

Мирослав Б. Душанић


Желание

Мама покажи мне лицо
чтобы увидеть Сербску
чтобы увидеть
ту израненную явь
да встанем
да ногами провалимся
в эту землю
в это болото
живое болото
и замрем спокойно
на твоем челе

Мирослав Б. Душанич
/Препев: Софија Измајлова/


***

осјећаш ли мајко
снијег притиска наше дисање
покрао ријечи и хода бешумно
ни један траг не води ка теби
ни један траг не води од тебе

шафрани цвјетају мајко
између твојих усана
кажи њима ако мени не можеш
шапни им
како се осјећаш

Мирослав Б. Душанић


***

что ты чувствуешь мама
снег придавил наше дыхание
украл слова ходит бесшумно
и ни одна тропинка не ведет к тебе
и ни одна тропинка не ведет от тебя

Крокусы цветут мама
между губ твоих
скажи им если мне не можешь
шепни им
что ты чувствуешь

Мирослав Б. Душанич
/Препев: Софија Измајлова/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 05. септембар 2017.

Власта Младеновић: ПРОДАНЕ ПЕСНИЧКЕ ДУШЕ


ПРОДАНЕ ПЕСНИЧКЕ ДУШЕ

И то мало што имају,
"то мало душе"(*)
о којој пишу,
јефтино продају,
џабе издају.

Те речи толико
и имају тежину,
божји кантар је непогрешив,
тачна је мера,
то што о души пишу
не вреди ни боб пишљив.

Продају се за мрвице
са златнога стола,
лажни сјај престола,
без имало части
подају се свакој власти.

Дали би још,
све што пише,
али не вреди,
немају ништа више.

Власта Младеновић                
________________________
(*) Стих Србе Игњатовића 

Фотографије: PANOPTIKUM — Музеј воштаних фигура Хамбург

среда, 30. август 2017.

Мирослав Б. Душанић: Немуште силе


Немуште силе

Бјегунци смо скрханих срца
Људи из прошлости
Мутна погледа и збуњени
Попут Дон Кихота
Без заноса и без радости
Излазимо на сцену
И рецитујемо nа Тргу побједе
Стихове из подземља
Док зачуђени невјерници
Разгледају иконе светаца

О фасаде се разбијају
Гласови пролазника
Свјетлост дана разоткрива
Просуте бисере
Сунце корача ка западу

Пратећи пут свјетлости
Без ријечи опијени
Откривамо свакодневно
Једно уз друго припијени
Језик ватре на кожи
У нама и око нас  
Расцвјетава и множи
Текстуре свирепе
И ожиљке
Од зупчаника усјекле

Слушамо занесено
Тајновите и јасне
Пјесме вјетрова
Нижу се слике
Лица и маске
Горчина гласова
Премрежује свијет
Смрт нас нагриза
Тијела нам растаче

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Лидија Душанић

уторак, 29. август 2017.

Милан Грбић: Ја сам онај коме се суди


ја сам онај коме се суди
знам где ломи се брег
са ветром под заставом
стојим и сада
а ко зна где је одред мој
истину причам
рођени криве
кажу крив је легион твој
уснулих ратника
што кроз ноћ плове
застрашујући лажове
поготово када је ноћ
тишина је тиха
а савест већ урла
опет у ланцима жели ме мртви строј
неће вам проћи железне главе
газим вас чизмом
погледом дробим
мачем својим крећем у бој
мушица пуно отровног роја
хоће да гуше
постати нећу њихов сој
име је било остаће биће
нисам сигурно прости конвенционални број

Милан Грбић


Мирослав Б. Душанић: Графити и мурали (Хамбург)

понедељак, 28. август 2017.

Мирослав Б. Душанић: НЕМА ТЕ


Нема Те 

Послије Буњуеловог филма
Наступила тишина
И намрешкано језеро ћути 
Пред најездом птица
Сура брда озрачена сунцем
А Тебе нема у видокругу

Удишем топли ваздух
На тврду земљу лијежем
Пуштам жиле 
И укоријеним се дубоко 
Очекује се сурова ноћ
А Тебе нема у видокругу

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Графити и мурали (Хамбург)

субота, 26. август 2017.

Зоран М. Мандић: ТАЈНА


ТАЈНА

Брату Душану

Песник
пре прве написане речи
сагради крематоријум
да би једном дневно
улазио у њега док пише
да гори

2.
Тајна је у Милости
којом нас научи мајка
да не будемо другачији

Апатин, 1979. 

Зоран М. Мандић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 25. август 2017.

Иван Циглар: оТУд, нЕ оДуД!I

ISBN: 978-86-80956-01-5
Богат је онај што живи споро 
(шта ће ти живот који брзо прође)


Када сам напунио шездест, ухватио сам себе у лудачкој варијанти размишљања. Било је — ма само да напуним шездесет и пету па да одем у пензију!

Зашто?

Зато што ми је постало јасно да сам роб болесног друштва. Дакако да је јако болесно чим могу да пожелим да ми године прођу што брже. И то не једна, него пет? Боже ме саклони, па какав је то живот? Живот у којем желиш да остариш што брже да би после покушао да живиш полако? Знам за неке би после покушао да живиш полако? Знам за неке луднице, али за за овакву..., па то само овде може да буде. 

Чему то води? Значи ли то да је и мене ухватила болест безнадежности, мада сам прилично сигуран да од мене има прилично болеснијих и безнадежнијих. Али свеједно и ово је довољно страшно. 

Ми смо изгубили све битке покушавајући да се носимо са ненормалним. Зато смо као и све кукавице прихватили да је ненормалност најнормалнија ствар у животу. Један систем вредности је уништен, други није успостављен. Ето рецимо, жене би да се понашају као мушкарци, битнија им каријера од породице. Хтеле би да се свет врти око њих као да то до сада није био случај. Мушкарци су пак почели да се претварају у кретене јер се скоро ни за шта не питају. Престају да буду битни, а што је још горе и потребни. 

Све се погубило, планета се уместо око сунца обрће око новца, како је то неко лепо приметио. Има ли ту места за човека, осим као јединке од које се очекује да буде и роб и роба. Уз то онај несрећан, срећни кује да буде и роб роба. Уз то онај несрећан, срећни роб. 

Гесло је: Ма ћути јер може бити и горе.

Е, па неће моћи горе. Неће бити времена за то. 

Зато и мислим да је богат само онај човек који уме да живи полако. Зато и желим да бар мало живим полако па макар ми оних пет година пролетело као трен.

Живот који се своди на вечиту јурњаву за нечим и није живот. Чак ни његова имитација. Ма, није ни промаја, јер безопасан је. И тако даље.

Све даље и све остало што ће да преостане само је класична реклама и маркетинг.

Иван Циглар


четвртак, 24. август 2017.

Милош Црњански: ДЕВОЈКА


ДЕВОЈКА

Рађање је, звезде у језерима;
немоћан сјај у животу.
А сузан поглед младе мајке
слаб, као сен руже на ћупи жељезној.

Са жена плодних, пијаних винограда,
из којих јастребови излећу у јесен,
наше би руке, голубови бели,
у бескрај, без жалости исчезле.

У теби тек крикне наш бол,
у ходу твоме, пробуђеном камену;
тајанствени бол стена, што ћуте,
непомичне, на дну вода дрхћућих.

И шапат зрака допре у наш мрак,
кроз решетке сребрне твојих ребара,
и, као месечина, осветли поворку воћака,
што нас чекају да могу свенути.

Милош Црњански
/Интернационална ревија за уметност и културу ЗЕНИТ; Загреб месеца фебруара 1921./

Мирослав Б. Душанић: ТУГА И БОЛ


ТУГА И БОЛ

Грца вече

У
П
Л
А
Ш
Т
Е
Н
О

Уклето
Проклето
Шкрипи 

К
А
П
И
Ј
А

Кроз самоћу
Ноћобдија

Долазе тешка

В
Р
Е
М
Е
Н
А

Загонетке
Инспирације 

Мирослав Б. Душанић


Мандале: Мирослав Б. Душанић

Радмило В. Радовановић: Разуђена пјесма


РАЗУЂЕНА ПЈЕСМА

Ово срце дубоко понире у бездане
У таму гдје нема ни сунца звијезде И мјесеца
У загрљај самоће и празнине
Бистра вода Ахеронта и одбљесци плаве ова мјеста
То је мој рај и моја наслада
Савршенство у коме недостајеш
Твоја њежност и роса са твојих стопала
Митски ум и дио бола
Оно задовољство у свијетлом балзаму
Лед и руже од данас нестали су
У чекању наши духови су се срели
Ја сам ушао у ноћ ноћ је створила пјесму
Ти си срећу сакрила за цијели живот
Нека ти буде опроштено
То ме сада лијечи и испира рану
Која ме вуче у Хад
Далеко од твог правца и ове разуђене пјесме
И држи ме као Платона и ту и тамо и доље

Радмило В. Радовановић

Драгош Калајић: Једна поучна исламска скаска


Једна поучна исламска скаска

... Постоји једна паметна и поучна исламска скаска коју бих радо поделио са читаоцима. Скаска приповеда како је неки витез срео на друму једног врапца који је лежао на леђима, са ножицама испруженим ка небу. Зачуђен, витез га упита шта ту ради а врабац одговори: "Зар не знаш да ће се данас небо стропоштати на земљу?" Витез се насмеја и рече: "Зар ти мислиш да ћеш моћи небо задржати твојим ножицама и спасти земљу?" "Свако нек чини оно што може" — одговори смели врабац.

Драгош Калајић

Иван Ивановић: УВОД У НИШТАВИЛО (фрагмент)


УВОД У НИШТАВИЛО (фрагмент)


Писац из Ниша (и Трешњевице!) Мирослав Тодоровић, песник који у својим публицистичким радовима исписује социологију књижевности, објавио је у листу Политика, 17. децембра 2010. године, рад са насловом Лоша адреса, који ми је послужио да са њим ступим у дијалог и покренем ову тему.

“...Ова синтагма Милоша Црњанског се односи на писце ствароце који живе и пишу у провинцији. Али, све што је велико долази из провинције. Сена, на пример, говорио је Превер. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину”. Због чега је онда провинција лоша адреса? Пишући о Бранку Миљковићу књижевник Видосав Петровић казује о нишком менталитету који „поред дивних вредности, има и нечег несхватљиво лошег, разорног, што, како примећује, долази до изражаја онда кад неко доживљава успех, кад се издваја, одскаче од других, када напушта убитачну провинцијску учмалост... То је наш погубни провинцијски менталитет. Не дозволити да се ико издвоји, да успе. Грчевито чувати status quo. Тако трајати, распадати се, али не таласати. А ми смо у Европи! На светским путевима! Као да никаква струјања не могу да нас мењају. У праву су они који кажу: Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време...”.

И отишао је Бранко да у стоном Београду верификује дело, да трагично страда у Загребу, да се потом, „врати” у Ниш. Као велики песник. Споменик, спомен соба, награда са његовим именом. Неки нишки писци су у хладу његовог дела и имена годинама славу стицали. О Бранку писали, сећали се свега, његових стихова, одеће, па и и таквих детаља за које жив Бранко није знао...

Били у жиријима и то у својој биографији поносно истицали... Као успех... Лични, књижевни... Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прешуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује... избори. Јер, акценат је на писцима Београда. Напосе, све се дешава у Београду. А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и револуција: једе своју децу. Српски Балзак Добрило Ненадић каже: „Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност...”

А и они који су на књижевној власти, ван центра, имају вазалски однос према писцима из центра. Прва су препрека писцима који су изван, „неорганизовани”. Зарад мало светлости којом их озгора благосиљају, шкрто, с мером, која неће угрозити њихов велеградски имиџ. Принцип чињења је правило — ја теби, ти мени. Они сопствене рачуне плаћају из туђег џепа. И опстају. У литератури. Гарнитури. А када би се свирци променили, мењали би се и они. Корак. Став.

Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе... Потписника ових редова чуди што су противници провинцијских ствараоца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који чим уђу у аутобус повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места”.

С друге стране, писац који живи и ствара у провинцији је осуђен на кашњење. Све вазда касни, мало ко и дочека, да га за живота, па и властита средина, своје место, прихвати. Елем, ни провинција не сматра свог писца. Он је бела врана. Хоће ‘леба без мотике. Пише. Чудак. Ударен мокром чарапом. Фантазира. Докона. Још ако је песник: Ој, песниче... — Ништа ме више не нервира него када ме питају да ли још пишем? — каже Добрило. Сада Ча Доле. — То би било исто када би ја питао пекара да ли још пече хлеб, чистача да ли чисти, зидара... Сетих се речи моје мајке: — Још преврћеш те пусуле, а не видиш да од тога вајде нема. Или чуђења сељака када виде старог човека са књигом. — Објављујем под псеудонимом Винко Шелога — каже ми врстан песник В., Б., — да ми се не би, већ старом, подсмевали... И тако писцу ни у својој провинцији није ни мало лако, а велеград дошљака не прихвата...

Један од водећих књижевних критичара Душан Стојковић пише: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квазипесници, а прави песници чекају својих — никако долазећих — пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано...”

Иван Ивановић

среда, 23. август 2017.

Мирослав Б. Душанић: 3 фотографије из Грчке


Олеандер,
И опчина и отров љути.
Живот и смрт.

*
Нека, јесен ће,
Зима, пролеће опет.
Руже мирисне.


Небо мило –
Сунца пути, звезда сјајних –
Поруку носиш?

*
О, море,
Лудо море, шта те то мучи?
Садашњост, вечност?

Лето
Још једно одлази.
Брзо некако лета иду.

Фотографије: Веселинка Стојковић

понедељак, 21. август 2017.

Франсис Бекон: О СРЕЋИ


О СРЕЋИ

Не може се порећи да вањске околности доприносе благостању: наклоност, згода, туђа смрт, прилике које одговарају врлини. Али углавном, калуп среће човјек држи у својим рукама. Faber quisque fortunae suae (Сватко је градитељ своје среће), каже пјесник. А најчешћи међу вањским узроцима јест тај што је у лудости једнога срећа другога.

Јер нитко не напредује тако брзо као онај који се користи туђом грешком. Serpens nisi serpentem comederit non fit draco (Змија не постаје змај док не прогута другу змију).

Нескривена и очигледна врлина доноси хвалу; али има и тајних и скривених врлина које доносе успјех, одређених исказа човјекове особности који немају имена.

Шпањолска ријеч desemboltura1 дјеломично их изражава; кад у човјековој природи нема никаквих запрека и немира, него кола његова ума иду укорак с колима његове среће. Јер тако Ливије кад је описао Катона Старијег овим ријечима: In illo viro, tantum robur corporis et animi fuit, ut quocunque loco natus esset, fortunam sibi facturus videretur (Био је тако снажан духом и тијелом да је могао стећи благостање гдје год да се родио), уочава чињеницу да је он био versatile ingenium (свестраног духа).

Зато, ако човјек гледа будно и пажљиво, видјет ће Фортуну; јер иако је слијепа, она није невидљива. Пут среће је као Млијечни пут на небу који је стјециште или рој ситних звијезда које се не виде појединачно, али заједно дају свјетлост. Тако постоји одређен број малих и једва примјетних врлина или, боље речено, способности и навика које воде срећи.

Талијани примјећују неке од њих, и то оне које би човјеку једва пале на ум. Кад говоре о неком тко никад не промаши, они ће таквом приписати да је poco di matto (помало будаласт).

И заиста, нема сретније особине него бити помало будаласт и не бити превише поштен.

Зато они који жарко воле своју домовину или њени владари нису никада миљеници судбине, нити то могу бити. Јер кад човјек упућује своје мисли изван себе, он не иде својим путем.

Ужурбаним стјецањем човјек постаје пустолован и неспокојан (Французи то кажу боље:  entreprenant или remuant2); али срећа која је искушана чини човјека способнијим.

Божицу Среће ваља славити и поштовати ради двију њезиних кћери, Поуздања и Угледа, јер оне стварају блаженство: прва у самоме човјеку, а друга у другима у односу према њему.

Сви мудри људи, да би се заштитили од зависти, приписују своје врлине Провидности и Фортуни. Јер тако их могу још боље усвојити: осим тога, величина је човјекова под заштитом виших сила. Тако је Цезар рекао кормилару у бури: Caesarum portas, et fortunam ejus (Цезара носиш и његову судбу). Тако је и Сула изабрао име Felix (Сретни), а не Magnus (Велики). И примијећено је да они који отворено и превише приписују својој мудрости и довитљивости не заврше сретно.

Записано је да Тимотеј Атењанин, након што је поднио извјештај о својој владавини и притом више пута додао: У овоме Фортуна није имала никаквог удјела, није више успио ни у чему чега се примио.

Заиста, има оних чија срећа сличи Хомеровим стиховима који боље теку и неусиљенији су од стихова других пјесника; као што Плутарх каже о Тимолеоновој срећи, у успоредби с Агесилајевом или Епаминондином. А што је тому тако, несумњиво је да је много и до самог човјека.

Франсис Бекон
/Са енглеског превеле: Дијана Котарац и Бранка Жаја/
_____________________________________________________________________.
1 Desemboltura = desenvoltura – неусиљеност, природност, природно држање. 
2 Entreprenant – подузетан; ремуант – немиран, неспокојан.

Мандале: Мирослав Б. Душанић