понедељак, 27. март 2017.

Амбро Марошевић: ДВИЈЕ ПЈЕСМЕ


У ВИСОКОЈ КУЋИ

Високој кући су отворене очи
У највећој чами. Твоје руке
Познају отров огртача ноћи
Што зри у мирису душе ко јабуке.

Објешен дан псу око врата
Објесио тебе ужету о сан
Трајност њежно те замата
У звук јеке да си путник ран.

Усред беспућа путови ти скрити
Цакле тијелом њихове моћи
Као ваздух испреден у нити
Пориче свемир бесконачност ноћи

Одсјаји времена у ширини скута
Као мртво море тишину удишу
У високој кући путник тражи пута
Писму, у ком сати о дну срца пишу


НЕЋЕШ ВЈЕРОВАТИ

Нећеш вјеровати пријатељу пакла
Сву ноћ ме ријечи љепотом туку
Змије стихом моју заносе руку
Цијелу ноћ се скрива душа иза стакла

Цијелу поноћ ријечи кроје поље бојно
Пјевају анђели док тамно падамо
Настаје ода трајања. Насамо
Уму на руке стиже патња стројно.

Клето јаство живо кроз ћелије тече
Казаљком сата разарам свјетове
Насред рушевина срце нову снагу стече
Тад стаблу живота отимам цвјетове

У бесциљној птици ријечи ружно звече
И моје перје под сунцем се пече

Амбро Марошевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: