уторак, 23. мај 2017.

Франсис Бекон: О РАЗГОВОРУ (фрагмент)


О РАЗГОВОРУ (фрагмент)

Неки у разговору више желе задивити својом домишљатошћу, тиме што могу говорити о свему, неголи својим расуђивањем — способношћу да уоче оно што је истинито; као да је вриједно хвале знати говорити о нечему, а не исправно расуђивати. Неки су у одређеним опћим предметима или темама добри, али им недостаје разноврсност; та врста сиромаштва обично је досадна, а кад се једном уочи, смијешна је. Најчаснија улога у разговору је у његовом покретању, а потом у усмјеравању и прелажењу на нешто друго јер човјек тада држи конце у рукама. Добро је у расправу и разговор уносити промјене, аргументе, приче с разлозима, постављати питања с изражавањем мишљења, шалу мијешати с озбиљним стварима; јер досадно је кад нетко замара и гњави превише с било чиме. Што се шале тиче, постоје одређене ствари које треба поштедјети: наиме, религију, државне послове, велике особе, било чији тренутно важан посао и све што заслужује самилост. Ипак, има неких који мисле да им је дух заспао ако не испале понешто што погађа у живац. То је жица коју треба обуздати: Parce, puer, stimulis et fortius utere loris. (Поштеди остругу, момче, а узде притегни јаче.)

Разговор

Разговор
Као хлеб, као вода, и ваздух.
И ћутање.

Веселинка Стојковић

Веселинка Стојковић
Шала

Шала
Кад је мала, није страшна.
Велика и заболи.

Веселинка Стојковић

понедељак, 22. мај 2017.

Фјодор Михајлович Достојевски: Записи из мртвог дома (фрагмент)


Није лако говорити о одлучним људима. На робији, као и свуда, доста их је мало. По изгледу је такав један, ако хоћете, страшан човек, станете размишљати о ономе што су вам о понекоме причали, па се и склањате од њега. Неко нејасно осећање гонило ме је у почетку да обилазим те људе. Доцније сам и о најстрашнијим убицама умногоме променио своје мишљење. Један, није никога убио, али је страшнији од другога који је због шест убистава дошао овамо. Тешко је добити о неким злочинима и најпрвобитнију представу, толико је много чуднога у њихову извршењу. Зато и кажем: у нашем простом народу понека убиства долазе из најчуднијих узрока. На пример, постоји, и веома је чест, овакав тип убице: живи човек мирно и тихо, судбина му је горка, трпи, рецимо да је сељак, спахијски слуга, сасвим прост грађанин, војник. Наједанпут, у њему се нешто прекине, он не може да се уздржи, и ножем рине свога злотвора и тачка. И баш ту сад настаје оно што је чудновато: наједанпут човек за неко време прекорачи границе. Прво је убио свога угњетача, непријатеља, истина, то је злочин, али разумљиво је, било је узрока, а после тога он више не убија непријатеље, него кога прво сретне, ко му пређе пут убија га ради своје забаве, због опоре речи, због ружног погледа, за ситницу, или просто од беса. „Склони ми се с пута, не стој ту, пролазим ја!" Човек је као опијен, као у грозничавом бунилу. Као да, пошто је већ једанпут прекорачио границу, почиње уживати у томе што за њега више нема ништа свето, као да га нешто копка, да у једноме маху прескочи преко свих закона и власти, па да ужива у најразузданијој слободи, да се наслађује кад му срце премире од страха, који и сам од себе мора да осећа. А уз то зна да га чека страшна казна. Све то можда личи на осећај када се човек с висока торња нагиње над понор под његовим ногама, па би и сам волео да се стрмоглави доле: што пре — и свршено! А све то дешава се и људима дотле најмирнијим и незапаженим. Штавише, понеки од њих се сами себи чине већима кад им такав мрак падне на очи. Уколико је дотле био незнатнији, утолико је сада одрешитији, утолико га јаче сада нешто копка да се размеће, да задаје страх. Он ужива у том страху, воли и саму ону одвратност коју побуђује у другима. Он наметне себи неку луду смелост, и такав „смеоник" понекад и сам једва чека што бржу казну, чека пресуду, јер је већ и њему самом тешко да носи ту насилну смелост. Занимљиво је да такво душевно стање, тај напад све то, већином траје тачно само до места казне, а после одједном као да се пресече, као да је тај рок у истини дат по некаквом обрасцу, као да је означен по правилима унапред за то одређеним. Човек се тада одмах смири, изгуби се, постаје некаква ништавност. На стратишту он помало плаче, моли народ да му опрости. Дође ли у тамницу, немате шта да видите — тако је слушав, тако шмркав, још и завезан, да му се чудите, помислићете: зар је то тај што је заклао петорицу или шесторицу?

Разуме се, има их који се ни у тамници не смирују. Још је сачувана нека срчаност, нека охолост и разметљивост, робијаш као да каже: „Нисам ја оно што ви мислите, смакао сам ја шест душа." Али најзад се ипак смири. Понекад се само мало задовољи сећањем да се и он једном јуначки размахнуо, да је и он имао свој разврат, једанпут у животу — само ако нађе приглупог слушаоца, да се са достојном важношћу пред њиме мало пошепури, да се хвалише, и да му прича о својим храбрим делима, али и да се претвара да он тобоже не жели да то прича: Ето, какав сам човек ја био!

Па какве су само префињености с којима се одржава та частољубива смотреност, и како је понекад такво причање лењиво и немарно! Каква проучена разметљивост се види у приповедачевом гласу, у свакој његовој речи! Где ли су се ти људи тако изоштрили!

субота, 20. мај 2017.

Marc Aurel: Selbstbetrachtungen

* 26. April 121   † 17. März 180
«Alles ist wie durch ein heiliges Band miteinander verflochten. Nahezu nichts ist sich fremd. Eines schließt sich dem anderen an und schmückt mit ihm vereint dieselbe Welt. Aus allem, was ist, bildet sich doch nur die eine Welt; in allem, was ist, lebt nur der eine Gott. Es ist nur ein Stoff und ein Gesetz, in den vernunftbegabten Wesen die eine Vernunft. Nur eine Wahrheit gibt´s und für die Wesen derselben Gattung auch nur eine Vollkommenheit.»

-----------------

«Denn alles ist vergänglich. Alles dauert einen Tag – die da rühmen und die da gerühmt werden. Bald wirst du alles vergessen haben, und bald werden auch dich alle vergessen haben. Bedenke, dass du bald niemand und nirgends sein wirst.»

-----------------

ISBN: 3150012414

петак, 19. мај 2017.

АНЂЕЛАК

Мој Анђелак чувар...
Анђелак

Анђелак
Мени дарак весели.
Анђелку дарак сам ја.


Чувар

Чувар
Мој — Анђелак мили.
Дани у низу, ми смо исти.


Сунце

Сунце
Осветљава мој дом.
Господе, хвала за дарове.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 18. мај 2017.

Веселинка Стојковић: Зашто





Зашто

Господе

Ти који држиш
Земљу и небо
И човека са човеком
Зашто понекад допушташ
Да човек отпадне од човека

Зашто
Господару света и века
Човеку од памтивека
Допушташ ту силу

Зашто

Веселинка Стојковић





Фотографије: Веселинка Стојковић

понедељак, 15. мај 2017.

Петру Крду: Шифра лирика


Шифра лирика

Све је метафора као у досијеу Рајнера Кунцеа
немојте призивати вољеног песника
опрезно се жалузине подижу а завесе размичу
невреме прекида телефонску везу
полако у провидној шољи чај мења боју
неко је одшкринуо врата а други леденим
погледом зауставио Марију од Вршца
нежно милујем отаџбину између прстију
јер она не воли пуритански ред и кикот закона срца
нечије се око дошуњало до мене
немојте призивати Рајнер Кунцеа
небо се дави у псима луталицама
једино су сведоци криви за виђено
злочинац нестрпљиво чезне да буде откривен
немојте призивати вољеног песника
јер никог више нема.

Петру Крду
/Пријевод са румунског: Владимир Зорић/

Мирослав Б. Душанић: Поглед из моје дневне собе

недеља, 14. мај 2017.

Борисав Станковић: БОЖИЈИ ЉУДИ

„Бернар“, Стари Бановци — Београд, 2015
БИЉАРИЦА

— Лале, лале! — чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. — Биље, травке, лале! — и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља.

Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради. Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве.

— Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!

Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“... А то је, веле, травка којом се отварају сви затвори, нарочито где је благо, злато затворено. И ко њу има, бива богат, много богат. Пред њом се све отвара. Паре закопане у земљи, лале — сестро!

саме оне из земље излазе чим се расковником дотакне место где су биле закопане... Том травком се има све што душа зажели, човек помисли... Али њу је тешко наћи. Једва се за по неког памти да је тај „расковник“ нашао, имао га. И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба — а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти. Но она га опет, брзо, у трен, узима и даље држи под језиком да га не би нико нашао... И због тога људи никад не могу да наиђу на „расковник“, нити га имају. И зато и нису тако богати, срећни.

А она је хтела да буде богата. Да и она, као све, прве, најбогатије девојке у њеном селу, пође на сабор. У волујским колима, покривеним лепим ћилимом, а она у колима, око ње, умешене пите, банице, она обучена у новој, везеној фути, с парама на прсима... Па тако шарено, лепо, да оде на сабор, па да тамо игра, игра... Па чак, као што се сад ради, да купи кишобран и да га у колу отвори. И, да држећи га отворена више главе, игра а „паре“ да јој звецкају на прсима, везена фута око ње да се шири и крши, а високе, на „копче“ ципеле да јој шкрипе.

То је она хтела. Зато је побегла из села где је служила и дошла у Кале да тражи „расковник“.

— — — — — — — — — — — — — — — — — —

— А мори! — питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те.

— Не, — брани се она. — Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... — А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава. — Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим.

— Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње.

— Ништа — продужава. — Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада.

— Па како га ти познајеш и видиш ноћу?...

— Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима1 расте. Тешко је да се биле види, нађе и узбере. — И да би их уверила, како је заиста тешко, разгће и показује им своја изгребена, крвава колена којима се вукла и пентарала по гори, стенама, урвинама, берући те лековите траве, биле.

— Па што се, мори, мучиш, што не сиђеш овамо, у град. — Грозе се жене кад виде та њена изгребена, крвава колена.

— А, — одбија их, — још нисам расковник нашла. А кад га нађем, — уверава их — тад ћу да дођем код вас... да си и ја купим кућу, земљу, стоку... да сам и ја као ви... А дотле, нећу... Ја и сад не бих дошла, него хлебац ми нестаде... Не бих дошла. Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад?

И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада, док је она овде, испустила расковник, а ње нема тамо да види, узме га од жељке... При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо одгегуца опет тамо, горе, у планину, код жељкарника да пази и тражи расковник...

И тај јој расковник дошао главе.

После неколико година дрвари је нашли у тој огради од камења, њеном жељкарнику, мртву, згрчену. Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.

Борисав Станковић

Мирослав Б. Душанић

среда, 10. мај 2017.

Нада Петровић: У међупростору


У међупростору 
(Одзив на песму “У међупростору” М. Б. Душанића)

На зиду нацртан прозор,
у њему брдо прекривено багремом у цвету, 
ораховим гранама на којима висе мразом испијене ресе,
поцрнеле, које се пробијају кроз лишће и кратковидост.

Однекуд се чује цвркут и кукурикање,
однекуд допире лавеж паса,
однекуд запљускује тишина све то,
однекуд, ни тамо ни овамо, разапело се ћутање,
као паукова мрежа из које нема излаза.

Све је у соби белина сем тог зида,
и столица и сто и листови истргнути из роковника,
и под и плафон, и светлост из скривених светиљки белином боде,
једино је малени кључ боје мједа,
(неко би на ово додао боје месинга),
тај кључ до слободе,
који лежи у отвореном длану.

У међупростору,
на пола пута између очију и привеска на кључу,
у облику мастионице и налив пера,
страх од остајања у овом простору,
још већи од изласка из њега,
читам део песме М. Душанића:
“И (од)лажемо у недоглед
И (од)лажемо док вријеме јури незаустављиво
И остајемо неодлучни и заробљени”,

И изнова сричем слогове,
у њима тражим невидљиву кључаоницу на обали јаве,
за излазак у просторе у којима ће ово овде и ово сад
бити вртложна матица још једне ноћне море
из које ћемо, заборављајући сопствене страхове,
захваљујући песми која је изноваа појас за спасавање,
још једном, замахнути мастиљавим перима и испливалти.

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: НЕБОЈША ВАСОВИЋ ИЛИ ЦЕНА КЊИЖЕВНЕ СЛОБОДЕ


НЕБОЈША ВАСОВИЋ
       ИЛИ
ЦЕНА КЊИЖЕВНЕ СЛОБОДЕ

Није трпео уцену,
платио је цену
књижевне слободе —
морао је да оде.

Сад га преводе
они који су га пустили
жедног преко воде.

Глад његова беше јача,
јача од плача.
Снови пусти.

Сад слободно корача,
сигуран на земљи, по мери,
док, далеко овде,
стрепе од истине менаџери.

Власта Младеновић

понедељак, 8. мај 2017.

субота, 6. мај 2017.

Нада Петровић: У међувремену празнина


У међувремену празнина

             М. Душанићу 

Отварам прозор и ослушкујем птице
(на дохват су руке, само што на длан не слете),
укорењена у сећања, у страхове, у туђе игре,
на земљи својој, а без прадедовског завичаја,
загледам путеве у талозима прве јутарње кафе,
у кечевима који другима испадају из рукава, 
одвојена од света, у међувремену свих времена, 
затварам прозор и својој сенци на зиду глумим песника
који уме да стави маску празнине преко маске празног зрцала. 

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 5. мај 2017.

Волас Стивенс: Двије пјесме

* 02. октобар 1879   † 02. август 1955
ШТА ЈЕ БОЖАНСТВО

Шта је божанство ако може доћи
Само кроз тихе сенке и у снове?
Зар неће наћи у раскоши сунца,
У трпком воћу и зеленом крилу,
У мелемима и лепоти земље,
Ствари вредне као мисао о небу?
Божанство мора у њој бити живо:
Кроз страсти кише, ћуд снега што пада,
Тугу самоће, кроз неублажени
Усхит кад шума процвета, гануће
Над мокрим путем у јесење ноћи;
У задовољству и болу док памти
Гране у лето и гране у зиму,
Његовој души то су праве мере.

ISBN: 86-82333-16-3
ВОЈНИКОВА СМРТ

Живот је све краћи и смрт се чека,
Као у јесење доба.
Војник пада.

Не постаје угледна личност за три дана,
Која намеће свој одлазак,
Која захтева помпу.

Смрт је коначна и без споменика,
Као у јесењем добу,
Када ветар престане.

Када ветар престане, а преко небеса,
Облаци ипак иду
У сопственом правцу.

Волас Стивенс

Ђуро Страјић: ОБЛАЦИМА

* 1857   † 1915
ОБЛАЦИМА

Ој облаци, ој ви црни,
Куд журите брза тока?
Та поглед вам изумрли
Гледи ено пут истока!

Ој шта ћете мутни онде:
Потоцима где се лева
Рујна крвца место воде,
Место муње, мач где сева!

Ил' излити зар желите
Кишу вашу, мутну воду,
На јунаке змајевите —
Што се боре за слободу!

Каните се, ој облаци
Не кварите лепо време
Док патници, док јунаци
Неотресу ропства бреме!

Кад се сврши, ајте таде
Оперите дерне стене
Поља, њиве, и ливаде,
А од крви усирене!

А за нама сунце што ће
Обасјати њиве родне
Биће сунце мира, среће,
Јер ће сјати на слободне.

Ђуро Страјић

ЈАВОР (1876)

четвртак, 4. мај 2017.

Баба Грозда: Куј те љуби, мож те јутре пљуне


Баба Грозда: Куј те љуби, мож те јутре пљуне

Никад у овија живот неје онак како се чини да је, па чак и некада кад ти изгледа да је баш такој. Ти саг мислиш, баба је сигурно изапела чим овак збори, а ја ти оћу рекнем само оној што ћеш сас године и сам да видиш и да се увериш да је баба док ти је овој оратила имала јоште бистар мозак и да вој се пред очи јоште неје почело замућује.

Не дава ти сваки асли затој што ти оће даде, него некад и затој што још повише оће да ти узне и кад ти неки нешто узне, куј га знаје ква це корис од тој деси. Не мисли ти добро сваки кому из уста само слатки речи течу, нити лошо онија који ти оће каже да работиш нешто како не вељаје. Куј те љуби, мож те јутре пљуне, а онија који те корил мож те зајутре придржи кад види да ће паднеш.

Варкај се од онија на који су сви "срце", "душо", "злато", који од другога све најгоро вреве чим им окрену леђа, који баш брига што су некому остали дужни, који имају змијче у џеп, на који је цел свет кабат кад им њим крене на лошо. 

И гледај да будеш близу при онија којем се људи насмеше кад и' сритају и који се на људи насмеше када им пруже руку, који те гледају у очи док вреве сас тебе и којем неје тешко да питају "можеш ли" кад виде човека који је под неки терет. Који имају време и да чују, не само да се они чују, који умеју и да се повале и другога да повале и који се зарадују и на туђу радос, а не само на њину.

Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У међувремену

Улаз у "моју зграду"
У међувремену
                        Нади Петровић

Дефинисан сам једном за свагда
И осуђен да лутам 
У лавиринту враџбина и снова

Сјећам се пророчких казивања
Читања судбине из кафеног талога
Бацање карата и игре прстена

Свега оног свакодневног
Које скраћује вријеме и убија досаду

Одвојен од свијета
(У међувремену) Као пртљаг носим
Збуњену душу

С лакомисленом страшћу
Глумим човјека

И наивно опчињен
Жудим за обећаним животом

Мирослав Б. Душанић

"Моја улица"